Српски сион

С тр . 776.

„ОРПСГКИ

СИОН".

Б р . 48.

показу је схватаље Јаковљево Божанског дела, које је Христос за нас учинио. То је хришћ. основна мисао аностолова, да је са Јеванђељем ушла у човечанство нова духовна животна снага. Тој је снази основ и извор Бог отецх св^ктижх. Већ је преко пророка Бог објавио, да он има моћ рађања. „Љк дл^ чаАже с'ч, и не по/ИАн8/1а еси <ии», реч« Господ; не с( ли азк род8ф8к> и неплодн8к> соткори^х, цече Вогх ткои (Исаиј. 66, 9). Човек се налазио у стању смрти (1, 15), али није могао сам ништа учинити за свој нов живот. Својом рођеном кривицом пао је у то стање, пошто је, кушан слашћу (1ђ1а |7игк>[Ј|Ха), пао у грех (тСулзс ајларт^а), а овај породио у њему смрт. Ипак је овде живот јачи од смрти. Божје дело уздиже дело човечје. Под овим „породи" мисли духовно нрепорођење од Бога. Сврха је овога препорођеља, да ми постанемо уједно првенцима РБегова стварања. Израз „нас", који је овде двапут употребљен, показује на јуд. Хришћане, на које је и управљена ова посланица, а који су, као нови Божји створови, први били позвани. „Они сачињавају" — што рекао Биспинг — „првеначко снопље нове жетве, које ће Христос из свих народа свести у житнице Свога небеског Оца". 7 Која је субјективна погодба од стране човека потребна за препорођење, пије Јаков изрекао, нарочито није препорођење учинио зависним од вере Али одношај између вере и препорођења лако се да одредити. Абуос, аАт]9-г:ас; је назван средством за ново стварање; он треба да постане у човеку новим животним принципом. Пошто он ипак не улази у човека на механички начин, то га човек мора примити слободно и уз своје суделовање. Ииак га не може примити и усвојити једино вером без дела. (Свршиће се.) ' Егк1. а. 7. каЊ. Вг. 8. 25.

Проповед на дан Св. Димитрија* Благо онима ме^у вама. љубазни моји, који сте дошли у дом Божји, да у њему * Говорена у Св. Николајевској саборној цркви Карловачкој г. 1900.

и данас своју душу загрејете топлом молитвом Бишњем Богу и данашњем св. мученику. Ко је ради тога дошао, вратиће се задовољан, јер ће понети собом снагу што је искрена молитва даје, јер ће понети собом и поуку што је света црква данашњом славом својом пружа. Павославна Христова црква поје данас литургију Св. Димитрију, а пева хвалу и славу његовим врлинама и добрим делима не само за то, да прослави помен имена његова и свети дан мученичке смртн његове, него да нам и данае изнесе светао пример, какви треба да смо и ми : — у вери истинити, у љубави постојани, у нади непоколебиви. Пример тај ваистину светли са мучеништва Св. Димитрија. У време оно, кад је назвати се Хришћанином значило што и главу метути на коцку; кад је знаменовати се знаком часнога крста и помолити се једном истинитом Богу било исто што и пристати: да будеш гоњен и мучен, копљем прободен, зверовима бачен или камењем засут; у време грешнога многобоштва незнабоштва и најљућега гонења Хришћанства, живео је у граду Солуну син војводе градскога, силнога по звању, богатога по имању, али — и блаженога у вери Христовој. Васпитан у својих родитеља вером у истинитога Бога и Спаса Исуса Христа, Св. Дититрије у тој вери је и одрастао, а после својих родитеља и остао — да је никад не промене, не изневери. После смрти оца свога, постао је војводом града Солуна св. Димитрије. Кад му је цар Максиминијан предавао достојанство и власт војводску, зажелио је од њега да гони Хришћане. Св. Димитрије се војводства примио, али не да гони, него да брани и одбрани Хришћана сваког у војводству своме. С почетка је чинио то кришом, али се брзо и он уверио, да истинита вера у Христа и оданост Шеговој науци захтева јавну, отворену и одлучну борбу, какву тражи и каква доликује сваком борцу од увеЈЈења и истине, а без које победе и нема. Св. Димитрије ушао је и ту у борбу.