Српски сион

О тр . 808.

Усели у срца наша врлине твоје, да нас сачувају на правоме пугу твоме. Буди помоћпик наш, заступник наш, оче преподобни ! И учини да лице наше тражи Господа, као што си и ти тражио. Амин. 1900.

0 тајни причешћа и о свршавању Литургије. Превео: Григорије А. Николић, парох Иришки. Шаставак) Одсек V. 0 честицама, које се ваде на проскомидији, и у опште о помињању верних на литургији. Могу ли када ђакопи вадити честице на ироскомидији место свештеиика ? Кад на име и у које време службе верни ваља да дају на честице? МогуЛе ли се вадити честице после великога входа? Шта ваља чинити са сиоменицима, који се дају ради вађења честица иосле освеЛења св. дарова? Могу ли вадити честице свештеници, који не служе, и како они треба да чине то? Могу ли се вадити честице у част и сиомен којих другух светих, осим назначених у чинопоследовању ироскомидије ? Кога је на име од верних иотребно и могуИе иомињати на литургији ? Може ли ђакон иомињати кога на литургији без иредходне дозволе свештеника ? Је ли могу^е молити се Ђогу на служби за самовољне убијце и кажњене ирестуинике ? Шта ваља чинити у том случају, ако би се са дискоса кад иросуле чсстице? 0 тежини греха оних, који ио немару или из другог којег узрока не меЖу у чашу све честице, које су се извадиле на ироскомидију, не покружавају их у св. крв ио уставу? 0 нарочитим молитвама ради уиотребљавања на ироскомидији сходно разним иотребама и нуждама верних. §. 84. Ако ђакон служи са свештеником, тада он ни у каквом случају нема нрава свршавати каква год дјејства, која се односе ка нроскомидији и која свршава свештеник, а тим мање вадити частице за живе шш умрле на литургији (Номокан. при вел. Треб., пр. 214, КопзШи! ароз^. Пћ. VII. сгр. 46.11ечерск.кормч. ч. 1. и20 наобор.). Место тога, по обичају црквеноме, ђакон може само помињати, кога жепи, но честице за иомињане води само свештеник. Осим тога ђакон има право номиљати, кога жели, на

бр . 50

сугубој јектенији (за здравље) и на јектенији за упокојној, но и то у осталом не иначе, већ са знањем служећега с њим свешгеника, да самовољним помињањем не произведе какав неред или забуну при свештенослужењу. Само за време појања: Достоино естк или другога кога ирмоса, ђакон може тајно помињати „које хоће живе и мртве", по уставу црквеноме слободно, не питајући никога за дозволу. §. 85. Свештеник је дужан поучавати парохзјане, да се обраћају с молбом о вађењу честица само за време проскомидије, до почетка литургије. У осталом у случају потребе, свештеник може вадити честице и после тога све до самога великога входа, нарочито кад служи с ђаконом и има слободно време од читања молитава, особито за време читања апостола (но никако не јеванђеља, на ком је свештеник дужан свагда стојати на свом месту, макар служио н с ђаконом), такођер за време велике и сугубе јектевије, и, најпосле, за време херувимске песме до почетка великога входа, по прочитању извесне молитве: ннктоже достоинх и> сБАЗдкшиха са. . . У ту сврху не треба сваки пут да открива дискос већ може вадити частице на лжицу, и за тим пажљиво из ње изручити их на дискос, подигавши мало дарак на њему тако, да се не би скинуо са свим, но само да има места да се протури лжица с честицама. §. 86. За овим помињање верних, као дјејство, које се односи властито к проскомидији, никако не треба да буде продужено даље од времена пренесења св. дарова са жртвеника на нресто. У случају чије молбе за помињање лица после великога входа свештеник може чинити то, и не вадећи частица иротнв устава и обичаја црквенога. него само прочитавајући добивене читуље за време појања: Достоино естк . . . или ирмоса, кад се по уставу прописује у нас по други пут помињање живих и мртвих на литургији (види: чннх интВрг. нарочито Василија Вел). §. 87. У неким местима, особито у већим манастирима и црквама, где се у извесним данима скупља много народа, ради вађења че ■ стица за живе и мртве, по жељи верних, осим служашчаго јереја, одређује му се још у помоћ други јереји. који ради тога обично мећу на себе епитрахиљ и макар једну наруквицу на

„СРПСКИ СИЈОН. 11