Српски сион

Бр. 50.

„СРПСКИ СИОН."

Стр . 809

једну руку. Само собом разуме се, да вађење такових частица ваља да се свршава не црукчије, но на жртвенику; на другом месту вадити их безусловно се забрањује, и нри том не даље но до великога входа, као што смо казали више (§§. 85, 86). После тога вађење честица сасвим се прекида, и желећи давати на њих приносв ваља да се одгоде до идуће службе. §. 88. У неким местима (у Малој Русији на пример) обичај је, да они који болују од грознице обраћају се ка свештенику с молбом да изваде на служби осим обичне треће просфоре просфору другу у част св. девет мученика Кизичких (Теогнија, Рута, Антипатра, Теостиха, Артема, Магна, Теодота, Тавмасија и Филипа, априла 29) у потпуној нади, да ће Господ по молитвама ових угодника спасти болнога од недуга. Свештеници су дужни са нредострожношћу да се односе к овом обичају и да убеђују своје парохијане, да га не труде сличном молбом, јер 1.) за то нема никакве основе ни у уставу ни у пракси црквеној и 2.) обичај тај у основи својој има вид сујеверја. Место тога свештеници могу вадити обичне честице из просфоре за живе, учећи кога треба, да су оне баш главним начином и делотворне но учењу цркве; а светима се могу служити молбани пред почетком или по свршетку литургије, пазећи но згоди времена или у сагласности са онима, који моле. §. 89. Што се тиче помињања простих верних, то из живих православна црква наша помиње на литургији у опште све хрмпћане, кога год они вероисиоведања били (Правосл. Исповед. ч. 1., одг. на пит. 92), а од умрлих она се не моли.за неверне (јеретике и расколнике), него се моле само за иравославио умрле верне (Симеона Солунсхога, гл. 94; Правосл. Исповед. ч. 1. одг. ва пит. 92). Осим овога и из броја самих умрлих у православљу код нас није такођер примљено приносити бескрвну жртву за самовољне убијце (Тимот. Алексан. пр. 14. Упор. Номокан. при велик. Требн. стр. 178), и за људе, који умру злонамерно и хотимнце без покајања, не пазећи на то, да им ништа није пречило примати га, и у опште за јавне безбожнике, који одричу биће Божје, Промисао Божји и т. слич. (Унореди: Прлвоси. Дог<иат. Еогослови Нрео* скн|1. Жлкарм: „о Богу као Судији свакога човека посебице, XI).

Што се тиче начина помжњања верних на проскомидији и у опште на литуртији, то осим помињања извесних блиских свештенику лица, које он свршава на памет, оно се већим делом код нас изводи по нарочитим запискама, (читуљама), које се нарочито за ту сврху дају свештеницима. Но у том одношају особито леп обичај налазимо у цркви румунској, у којој свештеник, помињући добивена имена на проскомидији, у то исто време даје знати сакупљенима у цркви, да би они такођер помињали при том своје родитеље и рођаке, како живе, тако исто умрле, а сам у то време тихо моли се: „П0Л1АНН Господн". То је, без сумње, древни обичај и као такав, и у опште по суштини својој, он у свима одношајима заслужује подражавања, — и нама остаје само пожелеги, да би обичај тај нашао себи последоватеља и у нашој пркви, као што је и у Румунији (Крат. излож. канон, права, Андреа Шагуни, митропол. Румун, стр. 66). §. 90. Што се тиче цосебице самоубијца, који скончаше не у повређењу ума и стога неудостојени хришћанскога погреба, но о којима рођаци или другови зажеле молити се иошто по то и о том не би престајали обраћати се с молбом к свештенику, то ради умирења потрешених срдаца њихових свештеник може саветовати им да се обрате по том поводу к епархијском архијереју и за тим већ радити сагласно нестављању и наредбама последњега. Друго је питање на рачуп кажњених преступника, који скончаше после исповеди и св. тајне причешћа у нади на опроштење и милост Божју. По молби најближих другова шш рођака свештеник може скромно помињати их на проскомидији. Али свршавати за њих, као и за самовољне самоубпјце, свечане заупокојне литургије, такођер гласно помињати њихова имена на заупокојној јектенији, с нанахидама и т. слич. ради саблазна народнога, и из уважења ка строгоме суду црквеном и грађанском, забрањује се то ни пошго чинати (Номокан. при вел. Требн. пр. 178). Само собом разуме се, да у оним случајевима, кад свештенику дају на помињање за лица, која посташе самоубијпама, или о другим сличнима, и свештеник нема о том никаква знања, то помињање таквога рода остаје на одговорност оних, који дају помињати и судиће се тамо, на суду Божјем,