Српски сион

Бу. 52.

„с:Икжи

<МОН."

С тр . 847.

тати и дуго у себи размишљати на ко.ји ће начин о томе ноуку рећи тако, да би '"вака речца управо до срца дошла — то ће он при исповеци и "проповеди заиста тако рећи, како никад не би могао нри свакидањем с њима разговору. Нужно је даље, да он говори с каквог узвишеног места, како би човек, који стоји у гомили света у то доба осећао не присуство само Јфегово, већ присуство самога Бога, који обојицу једнако пази, те да би се осетио обострани страх од ЈБеговог невидљивог присуства. Не, то је шта више врло добро, што се свештенство наше налази у некој удаљености од нас. Добро је, што су се и самим својим оделом, које не подлежи никаквим изменама по захтеву наших глупих мод& — оделили од нас. Одело њихово је дивно и величанствено. То није бесмислени од осамнаестог века заостали рококо, нити обично без икаквог значаја одело римокатоличких свештепика. Оно има свој смисао, јер је по слици и прилици онога одела, које је носио сам Спаситељ. Треба да они већ и у самом оделу свом носе себи вечну напомену о Оном, Чију слику они су дужни нама да нредстављају, да не би ни за тренут ока заборавили се нити расејали у забавама и ништавним светским потребама; јер од њих ће се по хиљаду пута више тражити неголи од сваког нас, — да би непрестано осећали, да су они као неки други и виши људи. Не, док је свештеник још млад и живот му је непознат, он се шта више не би смео ни сретати с људима друкчије, доли на исиоведи и проповеди. А ако му је и могуће да уђе у разговор, то тада треба да пази, да то чини само с пајмудријим и најискуснијим људима, који би га могли упознати са душом и срцем човека, насликати му живот у његовом правом облику и светлости, ако не оиако каковим се он иоказује неискусну човеку. Свештенику је уз то нужно много времена да се и самим собом забави, да се спрема за узвишене нослове службе своје. Он мора и у том узеги пример од Спаситеља, Који је дуго времена провео у пустињи и тек после четрдесетдневног спремајућег поста

изишао к људима да их учи. Неки од данашњих умника измислили су као да једино гурајући се по свету може се свет добро познати. То је просто глупост. Као опровржење тога мишљења служе баш сви светски људи, који се непрестано промећу по свету и уз све то много мање познају свет од других. За свет се васпитавају људи не у свету, већ даље од њега у дубоком унутрашњем посматрању себе, у истраживању и испитивању своје властите душе, јер су тамо закони свега и свему : нађи пре свега кључ за своју властиту душу, а када нађеш тада ћеш са истим кључем отворити душе свију. Превео: свештеник Рад, М. Груји$.

Срби сликари.* (Наставак) XXV. Михајило Кутлија живопиеац. (1839. год.) Његов сам један рад нашао у кући госп. Васе Живановића у Осеку (у дољноварошкој пијачкој улици). То је велика икона Св. Јована Крститеља, коју је Кутлија 1839. г. као свечарску икону за Васиног оца — бившег богатог трговца Осечког Антонија Живановића дивно живописао. Распитивао сам старије људе у Осеку за њега: где се је роцио, где живео и делао, па ми не умеде нико ништа рећи о њему. XXVI. Јован Бакаловић, живописац. (1820. год.) У кући г. Николе Живановића, градоначеоника Осечког у миру, налази се икона (свечарска) Св. Јована Крститеља, коју је 1820. г. лепо и умегнички живописао Јован Бакаловић, који је испод свога посла и потписан. Пошто је пок. мати госп. Николе рођена Карловкиња, и пошто се сећам, да је у оно време кад сам ја богословом био (1881.—1885.), у Карловци било Бакаловић&, судпм, е је и ова.ј сликар био Карловчанин, те ваљада у Карловци и живео. Био је вештак.** Осек. Л. Богдановић. * Наставак иза бр. 41. о. г. ** Г. Богдановић мисди истраживање сликара и његових радова наставитии у овом листу рад свој о томе изнети. Ур.