Српски сион

/

.СРПСКИ СИОН 8 Б р . 52.

С тр . 846.

већ знајући шта захтева такав предмет врше посао свој у дубоком миру, молећи се, васчитавајући саме себе, изгањајући из душе своје све што је страсно, слично неумесној, безумној грозници — уздижући душу своју ва ону висину небеске безстрасности, на којој безуветно увек морају бити ако хоће да буду кадри достојно говорити о таком иредмету. Али та заштита и одбраиа не ће бити доволша да се убеде западни католици. Црква наша мора се светити у нама, а не у неким речима. Сами ми морамо бити црква маша и ми сами морамо разносити истину њену. Они веле — црква је наша без живота. Тиме су они рекли лаж, јер црква наша баш и јесте живот, ну ту лаж своју они су извели логички, извели су правилним изводом: ми смо лешине, а не црква наша и но нама они су назвали и цркву нашу лешином. Па како да бранимо цркву нашу и како да им одговоримо ако нас овако запитају: „А да ли вас је црква ваша учинила бољима? Да ли свако од вас иснуњ УЈ е своју дужност као што треба" ? Шта ћемо им тада на то одговорити, осетивши на једном у души и савести својој, да смо све време ишли мимо цркве наше, те шта више, тешко да је и сад као што треба знамо? Владамо нецењеним благом и не само да се не бринемо да то осетимо, већ не зпамо ни где смо га оставили. Ишту од домаћина да им покаже најлеишу ствар у дому своме а домаћин и сам не зна где је она. Та црква, која се као невина девојка једина само сачувала од аностолских времена у нетакнутој првобитној чистоти својој; та црква, која је сва са свим својим дубоким догматима и најмањим спољашњим обредима тако рећи са неба спешена баш за наш народ, која је једина у стању да разреши све недоумице и питања наша, која може пред лицем целе Европе извести чудо нечувено, присиливши сваки наш сталиш звање и дужност, — да уђу у своје законите границе и неизменувши ништа у држави дати јој силу, зачудити цео свет дивном хармонијом тог једног и истог организма, којим је она досада илашила — и ту цркву ми не познајемо! И ту цркву, створену за

живот, ми до данас нисмо увели у наш живот ! Не, сачувај нас Боже, да бранимо данас цркву нашу! То би значило уииживати ју. За нас је могућа само једна пропаганда — живот чаш. Животом нашим ми морамо бранит.1 цркву нашу, која је сва живот', мирисом душа наших морамо ми разносити истину њену. Нека мисионар католичннства западног бије се у ирса, те размахујући рукама и речитошћу плача и речи изазива сузе које се брзо суше. Проиоведник католичансгва источног треба пред народ да излази тако, како би већ од јединог смиреног изгледа, благих погледа и тихог али потресајућег гласа, који излази из душе у којој су умрле све жеље светч — све се покренуле још нре него што би он разјаснио саму ствар и у један глас довикнуло му: „Не труди се с речима, и без њих чујемо свету истину цркве твоје". Примедба, као да је код нас власт цркве отуд слаба, што наше свештенство мало има светског духа и слабо је окретно у друштву, исто је тако ружна као и тврдња да је свештенство код нас уставима наше цркве тобоже сасвим одстрањено од додира са животом и свезано у свом раду државном влашћу. Свештенству нашем дате су законите и тачне границе у његовим додирима са светом и људима. Верујте, да не би било лепо кад би се они чешће с нама сретали, учествујући у свакидашњим нашим скуповима и шеталиштима или залазећи у наше породичне послове. Свештено лице подлежи много већим искушењима него ли ми, те би брзо отпочеле оне интриге ио кућама, ради ^којих баш осусуђу римо-каголичко свештенство. Римо-католички свештеници баш због тога су и ностали рђави, што су одвећ светски дух примили. У нашег свештенства има два законита поља, на којима се они с нама сретају, а то су исповед и проповед. На та два поља, од којих бива само једаред — дваред у години, а друго може бити сваке недеље — може се урадити врло много. И ако је само свештеник, видећи много што-шта рђавог међу људима, — умео о томе до сходног времена ћу-