Српски сион

К р . 52.

„СРПСКИ сион.*

Стр. 845

век заноси ласкавом цивилизацијом, којој је лозинка: Напред, у исти мах чује он у души својој и један други глас, ко]ег је обележје: Гор*к илЉш% сердца ! Овај глас човечје немоћи, глас слабости људске природе, која се у Богу појачава, разумела је и једипо га разуме и данас црква Христова. Христово искуино дело наставља она и данас и у томе ју ни време, ни простор не могу да сирече. Као засноватељка европске културе, нанредовала је она заједно са поклоницима прогреса. Као непокретна стена одржала се и стоји она посред силних таласа толиких страсти, не понустив ниједне „јоте" од свога догматско-моралног учења, подижући к себи наћенике љубављу својом. Опа је зпала, да култура не даје обране против патљи; знала је, да је наука немоћна и нема онда, кад срце мелема тражи, кад и нада престаје. Знала је добро, да обична лакомисленост и залутао ум могу ослабити веру срца човечјег, али не могу слику Божју коначно истргнути из душе човечје, јер она је овде неизгладиво уписана. Све ово знала је, па и данас зна цркваХристова. Она је и данас благотворна мајка нашој немоћи. Или је зар престао човек — човеком бити, пошто учини толики наиредак у култури? Зар нема више греха, које би иокајати требало ? Нестало је зар патње, која човека к очајању вуче? Нема зар више смрти, после које почиње бескрајност, бескрајпо иепознато? — Зар је дакле могао престати значај Христове вечне цркве ?! Пратити човека на мучном путу напретка, поучавати незналицу, стишавати страсти, тешити несретпе у животу, богате подстрекавати на љубав, сиротињу опомињати на стрпљење, свакоме све бити, само да све придобије Христу, гле! ето то беше дивна и узвишена задаћа хришћанске Цркве — увек, па и сад. У овоме лежи сила и надмоћ Хрисгове религије; у томе је њен вечити сјај, којем осветљава иутеве разума и срца, — и у томе лежи и прека потреба вечног делања Христове цркве. Она је божанска установа; сила, која

је у њој, која њу одржава и чува, да истраје док је света, јесте божанског порекла и иикад пропасти неће. Па и онда, кад јој утицај па срца ослаби, кад је непријатељске струје — за време — надјачају, а људске страсти на „рмзб" њезину већ и коцку баце, да је раздеру; и онда, када је читави народи нрогоне, неће је ни тада, нити икад моћи уништити. Јер Божја десница лебди над њом и чува ју ! Дивља, сурова сила прогонила ју је из АзиЈе и — утонула је у варварство ; Европа ју је примила и — нрзсветила се. Овде јој снагу могу ослабити погрешна наука и иокварепост, али не треба заборавити, да грешке нлода никад не донесоше и да поквареност — системом постати не може, јер иначе само човештво пропада! Такова је ето Христова црква! Благо је оном, ко глас њезин слуша, те може са псалмопевцем запевати: Господе! омилио ми је стап дома Твога. и место насеља славе Твоје. (пс. 25, 8.) Ср. Карловци Максим Терзин.

Неколико речи о руекој цркви и евештенетву* > Из писма Н. В. Гоголн. Узалуд Бас плаше нападаји, што се сада дижу на нашу цркву у Европи. Осуђивати са равнодушности свештенство наше исто је тако неправда. Зашто Ви тражите, да би наше свештенство, које се до сада одликовало величанственим миром, које му тако дивно доликује, — упоредо стало са евроиским букачима и почело слично њима штамиати своје опровргавајуће брошуре ? Црква наша поступала је мудро. Ако хоћеш да је браниш, пре свега је добро познати мораш. А ми у онће врло слабо нознајемо цркву нашу. Свештенство наше није беспослено. Ја врло добро знам да се у дубини мапастира и тишини ћелија спремају дела у заштиту цркве наше, која нико није кадар опроврћи. Ну, свој посао чипе они боље него ми; они се не журе, * Иа книге: Сочиеншн Н. В. Гоголк. Томђ VII. стр. 36—39. Ивд. XV. Спб. 1900. Ово је писмо писац упутио грофу Алекс. П. Толстоју.