Српски сион

о тр . 844.

„српски сиоа.''

Вр. 52

јући од каквога је значаја могло бити таково сједињење у очима старих мага реши се да исиита, пе били се могло било догодити такво сједињење у почетку хришћанске ере, у епоси рођења Хрисчова. Сједињења Јупитера и Сатурна догађају се у једноме и истом трокуту десег пута у току две стотине година. Кроз 200 година планете прелазе у други трокут, и у првом трокуту сједињавају се овет, пролазећи само цео зодијак (који се састоји из четири трокута), пошто истеку 794 године, четири месеца и двапаест дана. Рачунајући натраг, Кеплер је пропашао, да је таково сједињење Јупитера и Сатурна у сазвежђу риба било песумњиво 747— 748. г. Осим тога он претпостаља, да се у то време могла са Јупитером и Сатурном сјединити још нова, необична звезда, слична оној, или баш сама она, која се сјединила са Јупитером и Сатурном у септембру 1604. г. А ако је то тако, онда „шта су друго, пита он, Халдеји могли видети у тој појави, ако не показивање на величанствени догађај." 26 Овај Факат сједињења нланета проверен је и у новије време рачунањима независних истраживача Шуберта 87 , Иделера 28 и Визилера. 89 Овај последњи дели у свему мишљење Кеплерово, па вели, да се је год. 747—748. као и год. 1603 —1604., сјединила са Југштером и Сатурном нова звезда, која је светлила од свршетка 749. до марта 750, године, као што се о томе сномиње у китајским хроникама. Иа ако је источним мудрацима, на основу седмина Данилових, тачно била нозната година рођења Христова, онда је појмљиво, да су у сједињењу две нланете 747. г. могли уочити знак за нешго велико у будућности, а у новој звезди, која се сјединила са првим двема, увидели су ноказивање на рођење Великога Цара јудејског и пошли, да Му се поклоне и да свету објаве, да се ваистину родило солнце прдкдм ХрТстосх Богх нашх . . . * 26 Бе поуа 8*е11а, Праг 1606. г. 27 Бав 1ЛсМ и. (Пе \Уе11;^е§;еш1еп ватга! етег А1)ћапс11ип^ тИзег Папе^еп-СошипсНох.еп ип(1 с!еп »1егп (1ег (1геЈ ЛУеЈ^еп. Ватћег^, 1821. 28 Уегт18сћ1е 8сћгЈГ(;еп, Вапс1 I. 29 Сћгоп8з1о^. 8упорз. (1, ухег Еуаи^. 8. 67 — 73.

И нама светли још светлија звезда водиља — Огкривење Божје. Пођимо једподушно за Њом и Она ће нас одвести у други Вертеп — св. Храм Божји, у коме Божански Младенац увек станује и у коме ће живети во кса дни до скончашА к-кка. Поклонимо се и ми Великоме Цару своме, принесимо Му најдрагоценије и најдраже Му даре : веру, иаду и љубав хришћанску, и у тима врлинама поздрављајмо једап другога са леним ноздравом Божићњим: „Христос се родн /" — — „Ваистину се роди/" Карловци у очи Божића 1900. год.

Нешто о хришћанској цркви. — по Дру Шлауху Сваки човек осећа у себи онај закон, о којем св. Иавао говори, да је унисан у срца човечја и да о њему сведочи вазда жива и горећа савест. Јест, савест, која се, пошто је слободна од трулежа земаљског, узвисује горе, на небо, да овде извор свога бића и последњу тачку свога одређења потражи. Који год посматра ток човечјег живота, тај види, да је савест онај златни конопац, који се без прекида нровлачи кроз историју човеппва; кога, ни големи напредак у култури, ни опадање у моралу, ни сила, ни икакве прелазне буре не могоше уништити. А ово човечанству на похвалу служи. Јер баш у томе и лежи сва слава и величина човечја, да није дозволио, да се овај глас савести икад, коначно угупш. Слика Бсжја у души човечјој потамнула је већ више нута; рајска змија долазила је човеку не један пут, тепајући му умилним гласом сирене : „Ти си и нема га осим тебе" (Исаиј. 47 ; 8.) али човек се у данима напасти и невоље увек погледом на небо обраћао. Па и данас када је земаљско овладало човеком, више, но икада; када се животпе бриге свалише на човека, а тежња за уживањем царује свим бићем његовим — још и данас у савести човечјој живи једна виша, надземаљска идеја, која иостојано тражи тумачење свих оних тајана, које му душу са свих страна окружују. Јер док се чо-