Српски сион

Стр. 12

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 1.

могло и колико је хтедо, све је то радидо на „Српском Сиону". Да је било више услова за рад, било би и више и интензивнијега рада. Но, не треба из вида губити при томе ни то, да „Српски Сион" није строго и искл>учиво богословско-књижевни лист, него једна тек исиомоЛ за богословску књижевност нашу и нашем свештенству у области тој. Као испомоћ таква, смело тврдимо, да је „Српски Сион" доста и испомогао. Ко је умео и могао, ко је хтео — имао је прилике да ради. Ступци „Српског Сиона" у ту сврху били су отворени сваком богослову-књижевнику, и теоретичару и практичару; догматичару, моралисти, апологети, канонисти, егзети, историчару, катихети, проповеднику, типичару — свима. Њива и жетва је била велика. Посленика је било — колико их и каквих има. Ступци „Српског Сиона" биће отвсрени посленицима и од данас. Уредништво ће их окупљати, али их не може стварати. Не може им задовољити ни све захтеве, и ако би од срца то хтело. Остаје му, да апелује на њихову љубав за опште добро, које треба да је алфа и омега свима нама. Но са пуном готовошћу излазићемо им на сусрет и са материјалном наградом, уколико нам ова на расположењу стајала буде. Напредак у „Српском Сиону" не ће ни умножити ни поспешити замерања и зановетања, а још мање малициозно погр^ивање. Напредак листа, као и сваки други, покрећу и дају — људи од рада, који морају имати и услове за рад. Кад се, дакле, узме у обзир, да „Српски Сион" није строго богословско књижевни лист, кад се узме у обзир контигенат и квалитет раденика на богословској књижевности нашој и средства за радњу њихову, кад се узму у обзир и наше несрећне прилике уопће, онда и паки можемо рећи, да је „Српски Сион" и са својим богословско-књижевним делом одужио свој дуг. При оцењивању тога дела „Српског Сиона" објективност не дозвољава захтеве ирема идеалу , него према приликама и могућности, која је постојала. Ми веру-

јемо у напредак; верујемо да ће и са нашом богословском-књижевношћу све боље бивати. Раденика ће бити, а биће и рада све бољег, ако буде услова за рад. А кад то време до^е, онда ће престати потреба, да „Српски Сион" буде нека испомоћ за богословску књижевност. Онда ће ова имати свој орган. Дај Боже, да то скоро буде. Други део „Српског Сиона," намењен је био регистровању радње наших автономних власти. У њему је саопштавано, шшо је уредпишшву сшојало на расиоложењу. Да је у том погледу могло бити боље, потврђујемо. Могло је, али да буде није било у власти уредништва. Могло је бити, даје више добре воље и јединства — кад не би рекли и дисциплине — код нас. Сад долазимо на онај део „Српског Сиона", који је имао највише да издржи, и који је у нашим приликама био најактуалнији, а то је део, у ком су расправљања питања црквено-автономне и црквене политике; општа и текућа. Та су питања расправљана у овом листу од почетка његова излажења, а уредништво већ концем г. 1892. публикује, „да су му са свих страна долазила ласкава признања, да је погодило прави правац, у коме треба да се уређује овакав лист. Таково признање добило је уредпиштво и од најмеродавнијих сграна." (Бр. 53 ех 1892.). Расправљана су та питања већ онда, начином, тоном, и стилом, као и после. Расправљање тих питања било је у програму овога листа п задржано је до данас, а остаће саставним делом овога листа^и од данас. Друкче и не треба да буде, јер мора тако бити, догод поред званичног листа не буде и полузваничног листа. Све владе, поглаварства, удружења, па и сталежи, имају органе. И поглаварство наше црквено и автономно треба да га има. Зато га је и основало. „Српски Сион" је њихов орган, који, већ по природи саме ствари, стоји на становишту тога поглаварства, а из којега органа се то становиште најбоље сазнати може. То је у иитересу и оних, који се с тим становиштем не слажу, но треба да га знаду.