Српски сион

Број 1.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 13.

Разуме се, само по себи, да је задатак таквог оргаиа пе само да обележи то становиште, него и да га оправдава, да га иропагише, да се за њ бори, а противна становишта да контролише, критикује, њихову неоснованост, њихове евентуалне заблуде, погрешке и убитачности износи, осуђује и сузбија. Док „Српски Сион* 4 као такав орган постоји, наивно је и пребацивати му расправљање питања наше црквене автономне политике. То лежи у његовом програму, не од јуче, него десет година. На основу тога програма вршио је „СрпскиСион" и досад својудужност одлучно, отворено, искрено, не седећи на десет столица, него стојећи на начелима свога становишта, са пуном свешћу шта хоће, и да је то што хоће: добро и корисно за општи интерес. „Српски Сион" је стајао и стајаће на становишту црквенога и автономнога поглаварства, које тражи: слободу цркве према држави, равноиравносш цркве наше према цркви другој и осталим законом признатим хришћанским вероисповестима у одношајима међусобним и државе према свима; црквену автономију, коју је једино црква, као суверена у својој области, надлежна вернима својима дати и обележити, у границама свога устројства, према приликама и потребама, на основу целисходности —- опортунитета, а ради достизавања цељи црквине и напретка народног; и напослетку: слободу иросветног развијања и самооиределења, ше уиошребе народно-црквепих фондова и заклада, — признавајући у свему томе компетенцију врховног државног надзора, али у границама љему постављеним, у правцу негативном, а не позитивном, у којем правцу тај надзор као једино правилан, дакле и легалан, постојати може. Тражили смо и у „Српском Сиону" све то, јер ништа од тога немамо. Слобода наше цркве не постоји, и ако је зајамчена основним државним законом, а пре овога привилегијама. Равноправност нагаа црква не ужива, јер јој се не мери истом мером као другима. Црквена автономија, декретирана државном влашћу, коктрадикат је и привилегијама и др-

жавном закону, слободи цркве; а својом организацијом она је опрека догматичнокапоничном основном устројству и кардиналним начелима наше цркве. Па и таква, каква је, наша црквена автономија је у потпуној одвисности од државне власти, у целој својој управи, у судству, у школству, имаовини, па и самом законодавству. Постоји номинално, у ствари је нема. На жалост, морали смо све то доказивати и на то подсећати и оне, који су се градили слободоумнијима и автономнијима од нашег становишта и нас. Они су у постојећем стању нашем гледали велике тековине и услове за напреда«, а ми свестрану потиштеност према државној власти, разривено стање у цркви и народу. Они су се борили за одржање тога стања, а ми за ослобођење из њега. Они су задржали то стање, ма у њему били сиње робље, ма нас у њему и нестало, само да не буде, како Бог заповеда, црква учи, закон тражи, истина и правда захтева, кад не може да буде како се њима прохтева. Они су се борили за власт, ми за начела. Они за партије, ми за цркву и народ. Под теретом црне жалости пред очигледним пропадањем; под ударцима љуте неправде, што је чинише и општем добру и свима онима који се за њ улагаху у пуној љубави, морали смо с њима и полемисати. Морали смо нх и корети, па и изобличавати. Морали смо се с њима борити. Разуме се, не једнаким оружјем. Ми смо се борили истином, разлогом, моралним оружјем, часно и поштено, увек искреио и отворено. Било је у нас ватре, коју неки зову жестином, али ако је и тако, то је жестина, што ју по души човековој разлева дубоко уверење, а што се из душе слева по човеку целом, да у њему запали свети пламен чисте љубави и истините преданости општем добру. Можда је жестина те ватре скресала кадгод и оштрију реч. Не тајимо, али никад још не таку оштру, какву су заслужили они, који су нас на њу изазивали. Колико је год било оштрих речи, жалимо их, ал' их се не стидимо, јер је