Српски сион

Отр. 14.

„ОРПСКИ СИОН".

Бр. 1.

спака била у границама морала, уљудности и поштења, освештана истином, праведно и заслужено, с разлогом изречена. Да је могло бити и да је било и без њих, ми би најволели. Но оне су биле: или излив увр<-}јеног морала, или вапај потиштене истине, или протест искреног родољубља, а никада ћеф гадног прохтева и цинизма. Личних нападпја смо се увек клонили, то нам је било правило. Спом,п*>алн смо личности само онда, кад се ствар није могла делити од њпх, а радн саме ствпри. Рачунали смо увек са осетљивошћу људп и штедили смо их, док нас својим изазпвањем и безобзирношћу нису решпли обзирности. И ми — ћоттез зитив; али нисмо никад били — нељуди. Нас нису штедели никад. Писали ми млеком и медом, одговарали су нам и блатом. Износили смо и гранчпцу мира, враћало нам се дрвље и камење. Кад смо били и сувише благи, називали су нас фарисејима и језуитима. Кад смо их позивали на споразум, градили су од нас вукове у јагњећоЈ кожи. Кад смо им пружали срце, враћали су нам песницу. Кад смо их преклињали рад општега добра, нас су проклињали. Кад смо им показивали странпутице, заблуде и погрешке, онда смо копали још дубљи јаз раздора. Кад смо им доказали свесност или безсвесност издајства према општем добру, оида смо ми били издајице. Никад им нисмо били прави. Ма шта им и ма како им рекли, увек су нам импутирали грдњу, ма да им нпкад, ни издалека, не рекосмо, што су једно другом, и у загрљају, и капом и тнаком бацали у лице. . . . Били смо криви, јер смо били живи. И зато је „Српски Сион" био нишан перманентних нападаја, ружног и одвратног клеветања и интрига, са разних страна, на разне начине. Нема гадне речи, коју нам нису рекли; нема клевете, којом нас нису удостојили; нема подвале, коју нам нису чинили. Ми смо били штедљиви и онда, кад се чаша трпљења преливала. Они су бивали свакојаки, а од „Српског Сиона" су тражили да буде неко савршенство трпљења,

ћутања и благости. Хтели су, да не будемо војници цркве, да немамо уверења, да се не боримо за своја начела. Хтели су, да сами себи сасецамо крила и руке, да будемо кукавице, моралне самоубијце, издајници самих себе, свога позива, своје дужпости, својих осећаја, мисли, тежња, идеала. Хтели су да угуше нашу реч, да се не чујемо.да положимо оружје, да им се поклонимо, да нас прегазе. Ето, то је био увек смер хајке на „Српски Сион". Она може и даље трајати, ако неко у њој види добро и родољубиво дело, али „Српски Сион" ће и од сада вршити своју дужност. Стајаће на становишту на којем је стајао и прошлих својих година. Наше становиште није продукат променљпвих партајских програма, претензија и прохтева, него становиште цркве наше, њезиних вечних истина и начела. Наше становиште војује не за превласт партије, него за права цркве, и за хвезину цел; за права црквене автономије, која не сме бити у сукобу с црквом; војује за слободу нашег црквено просветног самоопредељења. То је стаиовиште истине и правде, становиште чисто и светло. А на том становишту прожима нас вера, да ће доћи дан и његове победе. Уверени смо, да ће нас пријатељи тога и таквога становпшта и од сада потпомагати. Па шом становишту може бити споразума. На шом становишшу постигнут споразум уродиће миром и општим напретком. Жело ли га досадањи противници тога становишта, наћи ће нас увек спремне за њ. Споразума може бити, само ако га сви ради оишшега добра желимо, а не као што би га неки хтели да им буде заветрина слабим плећима и пут достизавању личних циљева. Споразума под ону цену из седамдесетих година прошлога века — не ћемо, нити нам га савест може дозволити. У таквом споразуму може бити свију мотива, али љубави и оданости цркви и општем нам добру народном не. ГБиме могу личности добијати, али црква п народ мора увек губити, као што је љуто губио за прошлих 30 година, ради „спо-