Српски сион

В р . 2. „СРПСКИ

горијевој) матери. Сам се бавио књижевношћу. Тако Трлајић сиомиње његов „О пбхтђ ", који је митрополит послао на рецензију иачеопику министаретва просвете Иванану Ивановићу Мартипову. Стајао је у преписци с Тургењевом. Сам је радо раснрављао и решавао научпа нитања о језику и др. 23 Па при свем томе, он је умео бити и иротивником просвете. Такоје ои био крив, што несу стуиили у живот добротворпи закључци карловачког сабора, који су се односили иа просвету. Преким оком гледао је на Бука и његов научни рад 24 А кад неки родољуби и књижевпици српски (међу њима и Антоније Арнот, уредник „Срн. новипе или магазина за худ. књиж. и моду") хтедоше г. 1833. да оснују „Срнско књижевпо друштво," те се обратили са молбом иа цара ФраЕБу I., Стратимировић је био — као што видимо из Ар иотава „Магазииа" — онај, који је изрекао своје мишљење против оснивања тога друштва, 25 Али то је и сувише мала нега а да би могла окаљати чистоћу његове родољубиве душе; то је и сувише пезнатна кривица, а да би могла бацити у засенак огромне заслуге његове за цркву и школу српску. Велики његов дух умео је схватити огромну важност, могао је осетити иреку нотребу једног вишег иросветног завода, на је и ирегнуо свим силама око тога. И срећа га послужи те мисао своју и оствари, задобивши за њу родољубивога грађанина карловачког Дим. Апаст. Сабова, којч поклони у ту сврху 20.000 Фор. 26 Тако Срби коначно дођоше до своје гимназије. Заслуга у томе принада у првоме реду митроп. Стратимировићу, који, осим тога, основа 1794. богословију, а исте године и благодуејашје. (Наетавиће се.) 28 Упор. Јавор 1892. г. бр. 25. 24 У иисму његову Мушицкоме читамо : „Терај Вука иа ианастира, или ћу ја и тебе и Вука!" 26 Упор. члан. „Сри. митроп. као противпик срп. просвете" у Јавору 1892. г. бр. 26. 26 Види о томе опширно књ. Ст. Лавића — „Кратак пре<лед исторнје срп. прав. вел. гимназије карл". (1891.ј

СИОН." О ГР . 29.

Превишње ријешење* од 2. јануара 1900., о утемељењу нове источно-православне митрополије бањалучко-бихаћке са митрополитанском столицом у Бањалуци. Ми Франц Јосиф I. по божијој милости цар аустријски, краљ угарски и чешки, Далмације, Хрватске, Славоиије, Галиције, Лодомирије и Илирије и т. д., и т. д. објављујемо и дајемо на знање: Источно иравославни архиепискои сарајевски и митроиолит дабро босански увидео је тешкоћу, са којом је скоичана црквена унрава његове дијецезе због ванредно великог простора исте и покренуо је угаљед тога питање о нодизању једне нове енархије у Бањалуци. Погато дабробосанска епархија има доиста већи објем, него обадвије друге босанско-херцеговачке епархије заједно и погато она обухваћа 481.000 душа у 233 нарохије, од којих су оне гато лезке у окружју бањалучком и бихаћком, удаљене вигпе дана хода од Сарајева и расијане на великом простору, то нема сумње, да велики објем овог дијецезалног нодручја, а нарочито даљина горе именованих предјела од сједигата митрополита надзор црквеног реда у истима веома отешчава, а исго тако да би одговарало духовном и материјалном интересу срнско-православног становништва именованих окружја, да имају свога митрополита у Бањалуци. Митрополит сарајевски изнио је ову ствар пред екуменског патријарха цариградског као своју претпостављену црквену ноглавицу, те кад је овај потоњи са приволом светог синода цариградског у намјери, да се одстране постојеће незгоде и усиостави иобољшање означеног сгања, удовољавајућ предлогу митрополита сарајевског раздјелење досад постојеће дијецезе дабро-боеанске у двије митрополије и нрема томе нодизање једне од пред споменуте дијецезе независне нове митронолије бањалучко бихаћке са митрополитским сједигатем у вароши Бањалуци као нотребно обнашао и усвојио, то се је имсновани митронолит обратио на Нагау владу у Босни, да иста исходи Нашу ц. и кр. саикцију за иодизање ове нове еиархије. Уважавајући наведепе околности и одношаје и у Нашем старању за напредак источно православие цркве и српско-православног стаиовни* Доноеимо га по аваничном саошптеау у „СараЈ 'ввском Листу". Ур.