Српски сион

Б р. в

.СРПСКИ СИОН".

Стр . 49.

вет, песме из Црне Горе пева мешовити збор; 4. 8оикир, Ј.: Ловачка песма, Ђачка полка, пева мушки збор; Маз«е, V.: Славујева песма из опере ,Бе8 посек (1е ЈеапеИе" пева гђца Зорка СтојковиЛ ; 6. Соколов, В.: Четир малоруске народие несме, пева мешовити збор; 7. 2ајс, рј. IV.: Црногорад Црногорци, У бој, иова мушкп збор; 8. Мокрањац, Ст. Ст.: Четир српске народне кајде, пева мешовити збор. Зборовима дпригује г. Душан Еотур. У Старој Србији. (Призренски Митрополит.) Свети Синод васељеиске патријаршије у Цариграду једпогласно је изабрао за Рашко-Призренског мигроиолита: архимандрнта НиИифора ПериИа, придворнога архимандрита васељенске патријаршије. Потврда избора овога, као и иосвећење новоизабраног митрополита, уследнће на брзо. Ове вести су изазвале задовољство у свима српским круговима. У Русији. (| ПреосвеБени Владимир, епископ у Нижаем Новгороду), члан петротрадске академије, испустио је 29. дец. 1900. г. своју племениту душу. Високи нокојник беше један од виђенијпх чланова више јерархиГе руске, а као писац заузима доста угледно место у богословској литератури руској. Пре калуђерства име му беше Василије Степановић Никољски. Као свештенички син сврши духонну семинарију, те постаде 1851. год. свештеником у херзонској епархији. Но већ 1857. г. оставп своју парохију, па се за калуђери у херзонскоме дому. Неодољива жеђ за пространијим богословским знањем нагна га, да се упише 1859. г. у петроградску духовну академију, коју сврши иећ као зрео младић од 35 година. Ио свршетку тих наука задржаше га у академији, да доведе у ред академијску кљижиицу. Оп је поверегш му посао необичном истрајпошћу н енергијом ваљано извршио, уредивши до 8000 разноврсних књига на латинском, руском и другим туђпм језицима, и саставивши им систематски каталог. 18. јулија 1864. г. именован беше професором и пнспектором у казањској дух. семннарији, а 1867. у казањској дух. академији, и иронзведен за архимандрита. Одликујући се одувек смиреношћу и добротом он је набрзо стекао овде свеопћу љубав и поверење. 10. јулпја 1869. оде, на позив самарске дух. семинарије, за ректора, ма да је казањски архијепископ Антоније (А.мфигеатров) жестоко протесговао противу тога. У томе својстзу био је до 10, фебр. 1875., када би превишње име-

пован а 16. марта хиротонисан за јепископа брестскога и другога викара јенархије литавске. 1881.г. постаде првим викаром исте јепархије; 14. маја 1881. самосталним јепискоиом калужским; 1888. иермскпм; а 1892. у Нижњем Новгороду, где је као такав и умро. Као добар пастир, оставио је иза себе вечан сиомен у срцима својих потчињепих и претиостављепих; као добар богослов украсио је богословску литературу руску овим делима: а.) „Лпјонска унија, — одломак из средњевековне црквене историЈе 1216—1293. г." (магист. дисертација, штампана у журналу „Прав. Обозр-ћме" за г 867.); б. Помен високопр. Ат;паспја, архијеп. казањског;" в.) Помен архим. Ппоћентија, ректора каз. дух. академије" и г.) „Раснуст студената ХП. курса казан. дух. академије" (сва ова три члапка штампана су у журналу „Ирав. СобесЈ-.диик!." 1868. год.) По „Ц. В." С. Пег. (Магистарски испит.) Професор црквене и библијске исгорије у витанској духовној семинарији Д. И. Ввденскж полагао 1е 21. дец. 1900. год. магистарски испит у московској дух. академији. Ради занимљивости, изнећемо укратко цео ток овога исписта. Диеертација Је кандидатова била: „Учење Старога Завета о греху." Он ју је имао пред испитном компсијом прочитати, па онда бранити од нападаја и примедаба одређених оионената. За званичпе опоненте беху одређенп редовпи ироф. Св. Ппсма Новога Завета Мј Д. Миретов и изванредни проф. Св. Писма Старога Завета В. Н. Мушцин. Пре но шго је отночео диспут, иовео .је магистранат реч о важности предмета дисертације, о карактеру јој и методу. Проф. Муретов изрекао је повољаи суд о дисертацији и зато се ограничио само на питање о тумачењу смисла неких термииа у дисертацији, као што су „Стари Завет", „учење", „грех". Осим тога ириметио је још ту иразнину у дисертацији, што је диснутанат само констатовао библијскц факат греха, а није психолошки расјаснио постанак његов. Други оионенат проф. Мишции наперпо је своје примедбе протпву авторова мишљења, да у Ст. Завету тобоже није било учења о казни деце за грехе отаца. Тога мишљења држе се многи западни научници, али оио не налази оправдања у Библији, По мнењу ононента, у Библији заиста има места која иду у прилог томе, али је у њој куд и камо внше места, која јасно сведоче да су на децу падале казии за грехе отаца њихових. Изрекавшп неколико ласкавих речи о диеертацији, опоненат је