Српски сион

Б р . 4.

,српски сиоа.

Сте. 59.

сти, нити да бих ма из далека намеравао оспоравати узвишеносг задатака њених и кори сност њених резултата. Место и иублика, време и дан, снрема и позив оних у чије име говорим, кад, пред ким и где говорим саветују ми и налажу сасвим друго. Нису наши стари и њихови млађи подигли онај аавод и палату, да се у њој, у XX веку, на св. Саву, патрона школе српске и народног просветитеља, иокуша чим било доводити у сумњу врсност и важност онога што је једини и искључни услов и погодба, средство и сврха нашег опстанка и напретка на земљи и свету, телеспог и духовног, знања свакидашњег и научног. Заиста, кроза што се одржава све живо, човечанско и подчовечанско, да у првом тренутку свога баћа не постане жртвом елемената мртве нрироде, то је знање ако не свесно, оно несвесно. Тако у почетку и до краја „све је наука." Не упуштајући се пак у разјашњење ове истине и изреке, у осталом очевидне и за народну памет која је и створила, ми ћемо се задржати један часак на томе, да, наговестимо потребу и неопходност науке у вишем смислу ове речи како за управу живота нам, вишег живота дивилизованог човека, за чим свако тежи, тако за умну дисциплину. Да се човек одржи у здрављу у обичним приликама и неприликама, да не умре од глади код хлеба, да се не убије на сувом путу, да се не удави у мокром елементу, једном речи да не погине на пречац, научи се, на срећу, веома рано сам и од других, без школе и књиге, од природе; но да га не нестане пре времена, да не мре полагано од непаметна живота, да се лудо не поболи, неразумно се или никако не лечи, за то је потребна наука, наука о животу и здрављу, физиологија и хигијена које му извесно и продужавају и чине угоднијим боравак на свету. што је иначе само случајно таки, а по правилу имучнији и краћи. Оваки један или једна, друго, ако су родитељи, отац и мати, умеће и боље васпитати свој подмладак са стране физичке, а за интелектуалну и моралну страну морају знати више него обично из психологије и педагогије : о природи и законима развитка умних и чуствених сила, не до душе као какав професор, теоретички, али практички, да могу бити доникле учитељи својој деци. Исто више ваља да је сваки човек упућен у свима наукама, с којима је у

свези она грана и врста рада, од које заслужује издржање себи и својима, боље ће му ићи од руке посао, а таке су многе зване конкретне, онако како и зашто се предају данас у земљорадничким, занатлиским и трговачким школама, опег велим не теоретички, то је за оне, који им предају и који од тог живе, чак и нешто социологије што су јој неки делови нужни нам за добро вршење наших грађанскх права и дужности, а део о нојавима економским произвођења и размене добара потребан је и отреситијем ратару и раденику, купцу и продавцу, јер као што се без сумње напреднији међу њима боље у то разумевају, тако јамачно и који би се боље разумевали били би напреднији. Остале науке друшгвене, правне и политичне — ко ће их изређати ? — што све имају свој корен у здравој памети народној, од какве су и од какве би неоцењене помоћи биле, израђене на то.ј основи, у оцени прилика живота колективног организма, може се са мало размишљања лако просудити. А ми дај да кажемо две речи о користи науке за дисциплину умну и моралну, за културу религиозну које ниједно није мање од стварне јој користи. Тако се учењем снажи иамћење, суђењеи закључивање логичко, које пренесено из школе у живот, не би могло да не буде од добрих последица. У моралном погледу, озбиљно учећи, навикавамо се на истрајан рад, да смо готови у свако доба одрећи се заблуда и да тежимо само за истином. Најпосле да се права наука студирајући природне појаве и васелену, слаже с побожноћу и располаже нае за њу указујући наједноликост одношаја ствари, сталност њихову и непроменитост у последицама специјалних узрока и једнога онштега узрока свима појавима, уверавамо се из нримера признатих научењака и филозофа, за које се и мисли и не мисли да су религиозни и дубоко морални, али јесу, астронома, физичара и природњака, као што смо за највећег видели, а од његових земљака и који су му најближи једап говори о „самоодрицању које има нешто узвишено у себи свакога што се право иосветио науци, и о чему свет ништа и не зна" (ТушкП), а други (Них1еу) овако вели: „Наука и религија две су сестре близнакиње, које раздвајати била би смрт за обе. Наука напредује тачно у сразмери кодико је религц-