Српски сион

С тр. 60

П СРПСКИ СИОН."

Бр. 4.

озна, а религија цвета у тачној сразмери према научној дубини и чврстини љенога основа. Велика дела филозофа била су мање нлод њихова ума већ што им се овај управљао по еминентно религиозном настројењу духа. Истина се нодавала пре њиховој стрпљивости, њиховој љубави, њиховом самоодрицању, него њиховој логичкој оштрини." Еад тако дакле наука о природи и њеним силама ва уста својих најодличнијих преставника и избраника скромно исповеда, да са недовољнога искуства ни у области иојава материје није кадра да савлада све што човек наслућује у глави својој, којом једино и појми што нојми; с друге стране немоћ наша да продремо у крајне тајне бића тумачи се ограниченошћу наше интелигенције, доктрином филозофије духа, по којој никако нисмо у стању схватити и остварити Највиши Ум света, први п последњи узрок манифестација вештаства и мисли, и једини начин њих освојити: што нам према томе преостаје то ,је, да веџбајући вазда богодану нам памет у испитивању догађаја.и промена трудимо се и даље хватати им безуветне следи, законе феномена, задовољни с резултатима отуда и умереним, уверени, да неће бити зло ни како је, да не знамо све; а за подмирење интимних потреба душе наше, обраћајмо се, по примеру људи најнижега и највишега типа и калибра, религији, чије утехе и истине од векова одозгоре дате и интуитивно докучене, док не беше ни оволико науке и искуства, изврсно су нас руководиле такођер на путу земнога живота нашега. Једна је така истина: да међу људима постоји морални закон о ономе што је право и неправо, шта је добро и зло Указујући на то религија је између осталог антициповала науку дајући народу унапред знати нешто до чега би он тек после дугог и горког тражења и лутања кадгод дошао и долази. — Човек у друштву, уживајући благодети његове, мора често нута да се одрече неког личног прохтева анималне своје природе за то, да би њему равнима ујемчено било слично право опстанка и развитка, које исто нрипада сваком члану заједнице, хоће ли да се одржи здрава и напредна. -Закон индивидуалног организма, егоизам, дели у друштву владу са законом организма колективног, с алтруизмом. Ове две силе треба да су укантарене што бива ретко,

те се и налазе у несталној равнотежи: час преваљује једна, час друга, сад себичност, сад милост, у среди је правда. По наклоности тела и пожуда његових ми не знамо ни закога изван нас, по разуму и науци људској ваља да се обазремо неколико и на друге, а по срцу нашем, умекшаном религијом и према закону Божјем колико волимо себе толико управо дужни смо љубити ближњега свога, некад и више, као што се кадшто и жртвујвмо за њега. Таман ово је и наука, коју проповеда дисциплина што је означисмо најближом нама, но најудаљенијом од савршенства црема другим дисциплинама, проповеда је историја. Ма како непоуздано било што се у њој казује о прошлости и будућности, ма како биле несталне њене хипотезе о општем току догађаја живота народног, једно је извесно по њеној сведоџби: закон морални о добру и злу, правди и неправди, истини и лажи вечан је. Истина, правда и добро остају; лаж, неиравда и зло могу да трају за време, али вазда на крају у поводу им је невоља, која редом иде. Овај закон морални, који потврђује историја, природни је закон, гд9 међу антецеденцијама и конзеквенцијама јамачно има узрочна свеза, обележје науке. Што историја при свем том није ипак наука као друге њене друге, то је за то, јер се у њој излажу људска дела, која у последњој линији стојећи до неиспитаних особина нашег духа, нарочито оне чудне особине му од које потиче сваки рад наш, наше воље, ова кадшто будући слободна изабрати добро или зло, искључује свако морање, сваку нужду, а то човеку, робу природе обично, необично годи, особито ако су одлуке његове, у односима му према себи равним, такођер необичне тј. више него основане на правди, почем и ова може да се сложи са разумним тражењем своје користи. Човек праведан, који даје сваком своје и тражи га за друге свеједно као за самог себе иа се за то и залаже, добар је човек и свакога поштовања вредан; али „оно чим се специјално разликује човек вишега реда од човека нижега реда — оно што сачињава човечју доброту, човечју величину, човечју илеменитост — није јамачно ступањ цросвећености с којим људи гледе само своју корист, него је то заборављање на себе — то је жртвовање себе, то је необазирање на лично уживање, .личну