Српски сион

„СРПСКИ СИОН." С тр . 6 1.

В р . 4.

угодност, личну корист садашњу или будућу, једино за то јер је друго нешто праведније и боље... Мученик иде на спалиште, патриота иде на стратиште, не што се надају за себе каквој награди, него што је то слава положити живот за истину и слободу. И тако је кроз све фазв егзистендије до најмањих ситница свакидашњег живота, леп је карактер несебичан карактер. Они које ми највише љубимо и дивимо им се јесу они ко.ји канда никад не мисле на себе, који кад ма шта раде немају никакве друге сврхе него гледе само што је добро и праведно и нлеменито. У томе, у пренебрегавању себе право је благородство."* У науци о ономе што је највише и најдаље над нашим главама и над нашим појимањем, горе на небу, у астрономнји, находио је Њутон трагове ума и воље божанствене; а у науди која о том сведочи, да добро ирати добро — добро жртвовање себе за другога и предмет наше вечите љубави, да зло роди зло — зло жртвовање другога за себе и иредмет највећег нашег презрења, у историји велим, ево исто видимо, да је опет по среди памет и воља, од Бога нам дата слободна воља наша, што нам се не да да ухватимо законе дела људских, ни да нротумачимо себи оно, што је најближе нама, најдубље у срцу нашем, осећај правде и неправде, и зашто неко воли оно а неко оно, нити можемо знати, кад ће учинити једно, кад друго. И онда кад нисмо у стању да их лако докучимо, не остаје нам ништа, до ли да им се чудимо и дивимо, овим грандиозним појавима ни с ким мањим но с Кантом, који је од речи до речи тако говорио и писао: „Две ствари испуњавају моју душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем што ми се чешће и дуже с њима занима мисао: Звездано небо нада мном, и морални закон у мени." На коју реченпду надовезује немачки филозоф кратко тумачење смисла њезина и указује на пут и начин даљега, научнога, иснитивања ових проблема; као што смо мало час и сами наговестили, да се ни пошто и ни о што не можемо огрешити до краја веџбајући свој ум у границама богоданих сила његових. А сада, на крају, сетимо се за часак казивања свете историје царскога искушеника уноредно са сведочанством историје светске, * Ј. А. ГгоиДе, Тћв ваепсе оГ 1пз1огу.

вечнога искуства човечанства, па се запитајмо: да ли је и коју тачку од њега остварио Сава, или, коју његову тачку није остварио ? који захтев наше боље природе, највиших обвеза наших, на дну душе нам од Бога усађених, није он испунио ? Необична слика и прилика у историји српске цркве и српскога народа ваистину је Сава: велики у скромности, скроман у величини. Другима се у животу обично истиче, како су од нискога рода и племена уздигли се до висока и сјајна положаја; Сава, чедо једва дочекано новога госнодара на Балкану, одњихан у златној колевци, облачен у свилу и кадифу, одхрањен медом и шећером, кад у млађаноме добу доби засебну област, део државе Немањине, где могаше, окружен „велможама и благородницима" да проводи највеселије дане — шта ради ? Оставља нотајно све ово „царство и богатство", вршњаке и пријатеље, који му служаху и тражи тако друштво којима ће сам да служи, измиче се од песама и гозбе у млвчалБНицу и испосницу, из Расе у расу, међу старце „жедие правде" а сите света, далеко од њега а ближе небу, иде сам од своје воље да слуша и да се с њима, богомољцима, моли Богу за народ, он, коЈИ, како се чињаше, бијаше одређен но вишој вољи да му заповеда. Дочекујући у беломе Вилиндару шго га је сазндао са оцем и друге властеоске синове, грешне људе, који бејаху пошли за њим да се морално сазидају, враћа се (1207) иосле петнаест година са светим моћима Симеуновим и спаситељским иоздравом народу и браћи „Мир вам" пошто је кроз то време на Атону водио иројску борбу у племенитом самоодрицању за победу духовног начела над материјом тела, подложног слабостима и страстима, болести и смрти. За то и ннје марио толико за њега тј. за себе, колико више за друге. У даљим периодима живота, у времену Савина рада на пољима: нолитичком, црквеном и литерарном за 30 годипа до смрти му у Трнову, Сава је ишао исто трновитим путевима, које је крчио собом чистећи Србију од јереси верских, стишавајући страначке страсти, разгонећимрак незнања, утврђивао је нравославље и морал, учвршћивао земљу и државу, ширио просвету и културу речју и пером, животом и примером — каквим животом, каквим примером !Млад и стар, монах и архиепископ (1219.)