Српски сион

Стр. 62

г срцсгаисионл

Вр. 4

једнако је задивљавао братију и оце који су то најбоље умели да одене, труди и подвизи, постом и лишавањем до слабости и изнурености, о чему говоре биографи његови; радећи и „градећи многе задужбине", за душу да, не за трошно тело трошио је и харчио на каблове и куле злато на то, о чему пева народ И пошто је поред безличних, установа, извршио така крупна дела: три силна владаоца, оца, брата и синовца склонио и учинио да буду три смерна калуђера, два и свеца, Симеон и Симон, као самосталан архиепискои (од 1220 ) крунисао краљевским венцем Отефана, Радослава и Владислава, — имајући таки уплив на највише личности, с највећим дакле аукторитетом у држави и цркви, он ииак не остаје да госнодари у земљи, као што је могао, него је као мудри Солон оставља, силази са столице и унраве, ко.ју за живота предаје другом, Арсенију (1283.), да другом походи света места и гроб Христов у Палестини, па колевке образованости људске, далеки исток до Вавилона, на југу Мисир. У повратку оданде, гдено је с не малим почастима сретан од иноверника и њихових султана, прихвати га најсвечаније цар Асен таст срнског краља, сретан да, дочека у својој земљи така пријатеља. Одслужив им умољен носледњу литургију на цичи зими у очи богојављенија поболи се и предат вољи Божјој, као што је и живео, предаде дух и премину у земљи Бугарској обноћ од 13. на 14. јануара 1236. године. Ввлики аукторитет Савин са карактером несебичности, стицај изврсних дарова, сретна смеса и благословена синтеза надчовечанских врлина његових, долазаше му без сумње по не малој чести од чисте крви Немањићке, која тецијаше у његовим жилама, но извесно и главно од свете ствари што је бејаше истинска заволео у младпсти, од идеје вере и народности српске, која после онаких недаћа триумфује давно и у старзј отапбини Оавиној, бившој и нашој, а у лепој домовини нам овој новој ујамчено нам је исповедање и развитак њихов кроз више од 200 година по великодушности нашега витешкога Крал^а и Господара и његових добрих предака за условљеиу и осведочену лојалност и оданост наших и нашу њима и његовој освећеној особи и дому. Њему, а да кому? заштитнику као заточнику вере и светиња својих веран је Србин по традицији

заложити се у славу свугде и свагда. Другоме чувару традиције Савине, директноме наследнику наследника његових. патријарху Георгију, дужни смо не мање сачувати неумањену ношту имену његовом, који вазда ради умножити и утемељити спомен и славу Оавину. Олава Сави Немањићу ! Слава Георгију Бранковићу!

Вићентије Ракић, као проповедник. Написио Сава ПетковиЂ, свртп. богослов. Шаставак) Прелазимо сада на сгање проиоведничке кљижевности сриске у овом перијоду. „Није ли срамота", довикује један књижевник срцски, „да за цело то време (мисли од г. 1828.) од г х> сербски свлш,еника никакво собрате нроповеди . . . на свеп> изишло шб !" 24 То се до душе тиче само једнога дела времена, али то би се могло применити и на сав овај перијод, о којем говоримо. Било је истина некаква рада и на томе пољу; било је вредних проповедника и проповеди, па и читавих пространих зборника, али —• све то беше од незнатне књижевне вредности, од свега тога слабо користи беше. А користи какве није пи могло бити од једнога н. ир. зборника ма како одабраних и врсних проноведи, који је у рукоиису остао, да се по њему хвата прашина разпих библиотека. Те су среће биле проповеди Кипријанова ученика Гаврила СшефановиЛа или ВепцловиЛа. Као добар зналац руске богословске литературе написао је он више догматичких и нолемичких дела, а оставио је иза себе огромне зборнике ироповеди, који се одликују лепотом народнога језика и одабраном садржином, али који на жалост, због иемаштине штампарија, остадоше без икаква утецаЈа. Природно је, дакле, да се и код овостраних Срба осетила прека потреба штампарија. чиме би се покренуо иитепзивнији рад па књижевности, чиме би књижевност ностала приступачнијом и корисиијом за народ. И заиста подизањем штампарија (у Млецима 1755. г. и Бечу 1771. г.) почеше и проноведи, уз друге 24 ЛЉтописђ , 1838. година IX., чаетБ. 36., стр. 23