Српски сион

Б р. 5.

„ОЕДСКИ

СИОП."

Стр. 77

родитеља неизмерно заволео, него је још јаче прнгрлн и читаше је ноћу, спрам месечине, напрежући очи. Чудити се морамо толикој вољи и истрајиости једпога младића, који од рана јутра до мркле ноћи у дућану ради, на оиако уморан књиге се лаћа, тим више, гато се млађан имао борити и са материјалном невољом. Пре но што ће се ослободити, умре му отац и остави иза себе ситну децу у највећој невољи. Јадпаудовица иије била у стан.у ни ону нејач хлебом хранити, а камо ли и свога Василија којом паром потномоћи. Тако се он патио, а нотпомагаше га по нешто стриц му, сурчински свећеник, даровавши му од год. до год по коју хаљиницу и обућу — тек да пе иде го и бо<\ Поставши у 19. години калфом, оде у сред зиме нешке у Темишвар и стане у радљу код Теодора Панајота „код седам Шваба". Али ту опет успламти душа његова чежњом за науком и не даде му да се скраси. У писму од 1. авг. 1770. пише своме стрицу, да намерава одазвати се нозиву „Паје из Тријеста и Попе из Фијуме", те ићи у оне крајеве, где „прекрасне науке имаде." 5 Не знамо, да ли му је стриц одобрио тај корак, тек се оп пађе у Трсту и то у трговини Јове Куртовића. И ту је нашао, што је тражио. За три године, ипо их је провео у бурној овој вароши приморској, научио је перФектно талијански језик и ум свој обогатио неуморним читањем кориених књига. После тога врати се у Земун, отвори са још једним ортаком радњу и ожени се. Али, на несрећу његову, ортак му беше неиоштен човек, који га уиропасти и он се са породицом пресели у Бежапију, те обрађиваше земљу својим рукама. То је трајало две године. Када му пак жена дође до очинства, вратише се, на њено наваљивање, у Земун и отночеше сами за се нову трговину, која поче лено да нанредује, наговештавајући срећнији живот. Но наскоро заређа несрећа. У суседству букне ножар, захвати и његову кућу и претвори је у ирах и

5 „Глао дстине" г. 1884, бр. 7. стр. 51,

иепео. Мало за тим умре му и жена и Василије остаде усамљен са нејаком децом и нешто мало готовине, што је од ножара отео. У љутој недоумици севну му мисао кроз главу, да се покалуђери. Децу остави код родбине, а он оде у лето 1785. г. у Карловце, где га митрополит Путник прими у монашки чин и одреди у Фенек. Манастир Фенек био је у то доба један од најсиромашнијих мапастира српских. И њега баш изабра Вићентије, да проведе у њему остатак живота свог. Али томе беше узрок скромност смиренога слуге Божјег, којом се до смрти одликоваше — и иије се ни чудити томе. Чудити се морамо више његовој моралној снази, с којом се јуначки борио противу покварености и развраћености тадањега манастирског живота. У загушљивој атмосФери, пуној мијазама порока и греха, креташе се и дисаше он. Али се не даде окужити, него остаде узор српског православног калуђера. Докле његова „братија" баичи и лудо траћи време, дотле се он у својој ћелији моли Богу, марљиво чита и пише, а у цркви ревно ироповеда. Дабогме да такав човек није могао годити беспослицама манастирским и да им је ревносг и марљивост Вићентијева била трн у оку. Зато не престајаху измишљати начине, како ће му се наругати, иодсмехнути; како ће га нонизити пред другима. И све је то Вићентије мирпо подносио. Али када му игуман СоФроније СтеФановић забрани бавити се књижевиим радом и проповедити у цркви, он се иотужи митроп. Путнику, ко.ји му то дозволи. И тако ова гадна мржња и завист мораде умукнути. За време австријско - турскога рата (1788 —1791.) често га војене власти позиваху у логоре, да војиике исповеда и нричешћује и да им проповеда. У тој служби ишао је у Земун, Бољевце, Бановце и др. Као војнички свећеиик бавио се већином у Шаоцу. 6 Свршетком 1798. год. иошље га митрополит Стратимировић у Трст за „еФимерија" цркве св. Спиридона. Оданде се живо доиисивао са митрополитом. Из писама његових, које је штамнао 6 Ша*'. 325.