Српски сион

Стр. 78

„СРПСКИ ОИОН."

Вр. 5.

Ђ. Рајковић у неким нашим листовима 7 , видимо стаље његово у Трсту. Нека пак 8 могу послужити као драгоцени иодаци за политичку историју приморских Срба у доба Наполеонових ратова на Боку и Далмацију. На основу тих писама ми можемо тврдити, да се Вићентије у тршћанској опћини осећао, и ујавноме и у нриватноме ишвоту свом, потиуно срећним и задовољним. Пред смрт своју врати се у Фенек. Но ту га онет дочека стара пакост п злоба, коју је оп — тада већ болаи и изнемогао — све до своје смрти трпељиво сносио. Умро је, као што рекосмо, 29. марта 1818. год., а сахрањен је у самом маеастиру с леве стране у женској претпрати. Као што видимо, живот овога скромног калуђера био је испуњен разноврсним патњама и невољама, али и неуморпим многоструким радом, који већим делом засеца у богословску, а особиго у проповедничку књижевност. Пре но што пређемо на само нрегледање његових проповеди, изнећемо таксативе све списе његове те стру е: 1.) „Правило молебное ко пресвнтох! Богородици и иреподобнћи Параскеви сербскоп"*. Вб БудимЉ 1798 9 2.) „Пћснв св. мученнци Варварм". Вђ Буд. 1798. 10 3.) „Жертва Аврамова и собес г ћдова1пн грћшника богоматерно, нревед, сђ греч. иа серб. нзб1К г б". В г б Буд. 1799. 1 1 4.) „Исторја мапастБтрп Фенека". В г б Буд. Ј 799. 12 5.) „Краткое наставлеше о исиоведи и молитвћ". Вћ ВенецЈи 1801. 13 6.) „Послћдованје свлтаго великомучеиика, чудотворца и мироточца Јоанна Вла димира цара Сербскаго: иревед. сљ греч. на СлавенскЈи". В г б Венецш 1802. 14 7 Једно исто писмо штампао је у ..Јавору" 1877. стр. 763 и у „Гласу истине" 1884. бр. 8. стр. 58., а шест писама у „Беседи'' за г. 1869. бр. 1. 2. и 8. 8 „Беседа" 1869. стр. 14. 9 ШаФ. 459; Новаковић, „Срп. библ." 46. 10. ШаФ. 381; Нов. 46. 11 Ша®. 391; Нов. 49. Ово је дело доживело нет ивдања, али нема књижевне вредности. 12 Нов. 4 9. 13 ШаФ. 474 ; Нов. 5Ј. 14 Нов. 55.

7.) „Правило иже во свнтб1 Х ђ отца нашего Сииридона АрхЈенископа Тромидонскаго чбдотворца, Собраное из г б Минеа и из г б инб1хђ Греческихљ преводовг". Вт> Веи. 1802Ј 5 8.) „Истор^а о Сосаннћ изђ св . пророка Дан]'ила гл. ХШ." В б Буд. 1803 16 8.) „Молебенг. ко пресвнтћи Богородици и свнтителго Сниридону чудотворцу". В г б Веп. 1804. 17 10.) „Чудеса пресвнтБШ Богородицм, преведеннБшсЂ греческаго". В г БВен. 1805. 18 11.) „ФилактирЈонЂ тисљ психисђ , хранилшце дунш, прев. изљ греч. на слав серб. нзбхкђ". Втв Вен. 1808. 19 12.) „Молитвб1 умилителнБШ на каждвш седмичнБ1н денБ и прочш разннш ко Госноду нашему Јисусу и пресвитћи Богородицћ, ирев. сђ греч". В г б Вен. 1808 20 То су му списи богословске садржине уопће. У нриказивање и оцењивање не ћемо се унуштати, јер нам то не допушта простор мвога листа; јер би се тиме удаљили од главнога задатка свог. Ми их само, према ШаФарику и Новаковићу, по хро= нолошкоме реду исписасмо, да нокажемо многострукост рада Вићентијева, а стручноме иеру остављамо, да их достојно оцени и литерарну им вредност одреди. Голема је штета, што су се скоро сви списи овога неуморног писца погубили, или бар постали неприступачни, али надати се је, да ће се и за њих наћи врсиих испитивача, који ће их из заборава ускрснути и своме критичком суду подвргнути. То исто вреди и за проповеди Вићентијеве. Оне су сабране у овим зборницима: 1.) „ЈЊствица имуш,ан пнтнадеснтБ стененеи с1еестБ ннтнадеслл словђ о молитвб1, посту и милостини". У Венецији 1805. 2.) „Пропов-ћди но вса недћли и нћкЈа праздники господск1н, взнтбш . . ." У Вен. 1809 2] Осим тога има још две ироноведи на разне случајеве и то: „Слово о почитанш 16 Нов. 55. 16 ШаФ. 394; Нов. 59. 17 Шаф. 459; Нов. 63. 18 Ша®. 472; Нов. 77. 19 ШаФ. 473; Нов. 77. 20 ШаФ. 475; Нов. 77. 21 IIIаф. 468; Нов. 81.