Српски сион

Б р. 8

„СРДСКИ СИОН."

С тр . 121.

Божја је света воља, да живимо у љубави међу собом. Тога ради овако иас учи свети апостол Јаков: одбацитв сваку нечисшошу и сувишак злобе, и с крошошЛу иримитв усађену рсч, која може сиасти душе ваше (Саб. посл. 1, 21). А свети аиостол Павле заповеда: надвладај зло добрим. И по томе намера ми је данас објаснити вам ову заповест светог апостола Павла. Олушајте. Чуј. брате, како заповеда свети апостол: надвладај зло добрим. Чуј, брате, заповест апостолову, па испитај себе, да ли ћеш наћи у делима својим, да се извршује ова -заповест? Да, испитај себе, да ли ти се налази у уму подоста откривено правило ово и, ца ли ти је доста удубљено у срцу твом ? Шта је зло у овом свету и шта је зло у човеку о томе ће казати искуство свакоме од нас, а кад нас зло наиадне и ради против нас, па кад не би против тога никаквих средстава употребили, било би противно не само закону самоодржања и закону човекољубља, него и закону и вери Божјој; и кад не би устао да предупредиш да се зло не распростире, то би значило, да напушташ закоп Божји и да идеш на руку да се шири зло, а то је толико као да одобраваш да се зло шири против воље Божје. И тако треба ти дићи се на зло, борити се с њим, и иобедиши зло. Но чиме? Каквим начином? Каквим оруђем? Да претноставим, да си се решио да употребиш таково оруђе, с којим се на тебе напада, и да си наумио по праву да вратиш жао за жао, или као што сриска иословица вели, жао за срамоту. Дакле, да учиниш увреду за увреду, одговарање и опадање за оговарање и опадање, отимање за отимање, рану за рану. Хоће ли бити зло побеђено и савладано овим начином? Не верујем ! На пример: ако те је ранио брат, а ти се днгнеш да му зајам вратиш. па и ти њега раниш, дакле дао си рану за рану; то се створило два рањена месго једнога, и тако је зло удвојено, а није прекраћено, и увређени нанесе рану ономе, који га је увредио, а тиме није излечио своју.

Увреда учињена за увреду, не само да не потире зло учињено, него му још даје повода, да се оно продужи већом силом! У томе је већ било доста зла, кад је умишљена увреда да се учини, а кад се ти дижеш да се осветиш ономе, који те је увредио, ти га изазиваш, да ти он нанесе још већу увреду. На тај начин зло се новећава, множи, јер се супарник стара да учини супарника несиособним да га и даље вређа. И по томе свака увреда бива већа од иређашње. По овоме можемо расудити, како нас верно учи апостол: ако се међу собом кољете и једеше, гледајте да један другога не истребите (Гал. 5, 15). И тако не да се зло злим победити, него се злим ствара још веће зло... Рећи ћете, може бити: како се казне убијце смрћу? како се води рат? На то одговарам: друго је нраво нојединога човека, друго је суда, а још друго врховне власти земаљске. Власт врховна, неимајући судију над собом на земљи, мора сама да суди увреде, које се наносе царству, иа мора и да употреби рат, који извршује царско правосуђе. Но и ово врховна власт, одушевљена осећајем достојним висине своје, не чини то, да порази зло злим, но да заштити и да сачува благо, то јест да сачува безопасност и сонственост грађана. То, што се судска власт у унутрашњости државној мора да судари са злим, да казни зле преступе становника, и то треба разликовати од освете нојединаца. Суд удара на зло ца казни не себе ради, но да покаже правду ономе, који је невино страдао ;и тако суд не иде да учини освету, но да покаже правду ономе, који је пострадао, да нокаже страдалнику или увређеноме састрадање; да покаже човекољубље; да покаже праведност; при том у добро устројеном царству, као што је наше, суд само открива кривца, а казни га закон; но и закон је грађански изречен духом хришћанскога нравосуђа, па нема намере, да се освети за зло, но да пресече и да иредупреди зло. Нема намере да убије убијцу, но смрћу или затвором убијце да га стави у немогућност да чини убијства, и да оне, који живе, очува од наснља злочинства.