Српски сион

Б р . 10

„ОИ10КИ сион. а

бих ублажити твоје муке и твоје боле." Али, госиодо, не оејећате ли у тим ријечима љешто жалосно, шго одјекује попут иосмртног, погребног звона? Молгда би рекли: „Буди стрнљив". Стрпљив, рећи ће онај несретник, та има већ десет, двадесет тридесет година како трпим и нросим". Па шта би значила стрнљивост, кад не би било иаде на вјечну иаграду паде на небо? Рекао би такав песретник: „Бидим добро, да би хтјели да у болу своме и не уздахпем, да ставим грло иод нож без јаука, ваша стрпљивост је ипзулт нрема мојој биједи". Дакле, трпи и умри. Ето то је иајвиша утјеха људске знапости. Погледајге сад како свештеници Христови нриступају к посгељи умирућега, који вјеЈ )ује у Бога, који љуби Бога. Оии стављају у љегове хладне руке, иа ПЈегово хладпо срце, на његове блиједе усне крст Христов и говоре: „Надај се, иадај синко у Господа. Надај се у Његову милост, у Његову славу. Оп те чека, да те овјенча вјепцем славе. Храбар буди, брате, јер знај, да мора нрије отпасти лишће, да гранчица опет зазелепи. Зпај, да зрно мора иасти под бразду, да на пролеће опет изникне. Овдје није наше стално пребивалиште. Још љеколико дана, њеколико сати бола, и ова смртноет нретвориће ее у бесмртност; М ти ћега тамо горе, сјединивши се са Светима, са твојим родитељима, тамо гдје нема уздисаја, гдје нема бола, морати рећи: Земаљске патње не заслужују толико славе, биједе живота, не заслужу.ју толико паграде". И иа такове ријечи несретник, који бијаше већ у емртнзм страху, који бијаше скоро у очајаљу, умирује се, лице љегово сја небеском свјетлошћу и кличе : „Хвала, хвала, учинили сте ми много добра." И окрећући се својој ?кени, својој деци, која плачући окружују његову ностељу, говори: „Ох, не плачите више, не плачите. Ја истина умирем, али сам сретан, јер вам ие кажем вјечито збогом, него до вађења. Видићемо се горе. И нун паде на ране божанског Сиаситеља мирно издише. Ето, господо, дивног нризора. Смрт је дошла, и жрва љезина се укочила без боје, без покрета, без живота.

Имате сунругу, коју њежно љубите ; мислили би да је та свеза за вјечпост склонљена, ал' опа се на једном кида и иза радости наступа жалост и бол. Имате мајку, имате сииа, кћер, које неизмјерно љубите, на које полажете све своје наде Нек дођу они, који не вјерују у небо; иек нриступе тој лешиии, тим светим цртама, које носе па себи иечат вјечности. Шта ће казати нред љом љихова знаност. Дакле је „збогом" на самртној постељи вјечито „збогом"? Дакле ви сте љубили шаку нраха, блата и земље ? Ох ! Мати моја, матимоја! Ја пијесам могао примити твог пошљедљег благослова, нијесам могао разабрати твојих носљедљих ријечи и твојих уздаха, па да те никад више видиги не ћу? Дакле је та жива, та нламена љубав у мепи опсјена, ништа? И тебе је, мајко моја, за увијек нестало ? Ох, окрутпици, бјежите са вашом доктрином. Би нијесте никада љубили. Идите, идите разбите чело вагае на хладном мрамору гроба, он вам неће одговорити нигата. Нијесте вјеровали у нигага и нигата ће бити вагаа утјеха? Али ми браћо, који вјерујемо, утјегаимо се. Ми ћемо опет видити миле нагае. 0 сиротна дјецо, расцвиљене мајке, неут.јегане жене, ја видим, ја разумем вага бол. Неумитна и окрутна смрт је догала, растргала је све; неима више срца, да одговори откуцајима срца вашега. Видим, да плачете на гробу за увијек затвореном. Шта рекох? За увијек? Не, пе! 0 иадо хригаћанска, дивна ћерко Божја, дођи и кажи сироти, која челом својим бије о хладни камен гроба, који сакрива кости мајчине, кажи јој, да мајка његова није ондје; кажи њежној жени, да друг њезин иије ондје; кажи мајци, да чедо њезипо није ондје. Они су иа небу. Они гледају, опи чекају, очи зову миле своје, да се сједине с њима, јер па небу се види, па пебу је љубав, и дјело Божје не може остати неизвргаено. Дакле, не плачите. Ја сам нада хригаћанска, послугаајте ме: данас вам је дао Бог снаге, да трпиге, сутра ћете уживати славу његову ! Надајте се и утјегаите се. И на те ријечи нестаје туге, неко миље