Српски сион

Ч/1Г, Ј1И.

ДЈГиСПИ 1ИЏИ".

Б р . 10

живота разлијева, се у души нашој, она се уздиже у регионе мира и славе гдје нема страшне дубине гроба где ие има биједе и патње. И глас из грудих наших, није више глас очајничког бола, већ уздах љубави, којим испраћујемо покојнике наше. 0, благосиљајте религију, која је од те наде створила добродјетељ хришћанску! 0, ти си религија нашег срца, ти си религија, коју треба срце наше! 0, надо, нрава ћерко Божја; надо утјешитељице расцвиљепих, падо пратилице нрогианих, надо иријатељице иесретних, надо сиаго нем )ћних, надо чуварице гробова, надо дивна ћери пебеска ! Не удаљи .се, од мене. Вуди увијек свјетило срца нашег, водиља стопа наших, дјела наших, да можемо иза овог мукотрпног живота заслужити славу у оном бољем и вјечитом животу. Господо, има у Ватикану слика Нреображење од КаНаеИа (Г Шзша, којој се свако диви. Та слика садржи практичну поуку, но којој би се могла свести ова цијела моја проиовијед. Слушајте: На долњој страии слике насликан је младић посједнут од демона; отац га иридржава у његовим грчевима. Његова се уда ужасио трзају, очи су му страшио укочеие, лице изгледа страшно. Близу до младића насликана је жена, која преставља очајање и страх. Учепици Христови, који иијесу с њиме изишли на Гору Таворску. гледају немоћни са осталим народом тај страшни иризор. Ето слике вашега живота. Зашто? Шта вам преставља та слика? Оиа је призор бола без утјехе, призор очајпичког бола. А пије ли земаљски живот нроткан боловима душе, боловима срца, боловима тијела, без икакве утјехе? Имајте на уму, да у том призору не има Исуса Христа, Ои је на Гори Тавору, и нико не мисли и не пита за Њега. Али не, варам се. Погледајте горе на слици стоји један човјек, који руком показује на Тавор, као да би хтјео казати ономе народу, ономе оцу, оној матери: „Гледајте горе, тамо је моћно биће, тамо је Бог,

призивајте Га, зовите Га и ви ћете се утјешити, младић ће бити ослобођен." Браћо, не бива ли томе слично и у нашем животу? Ко позиа небо, ко позна рај, ко мисли, ко говори о њима? Кад свештеник Христов тјеши патиике : „Ут.јешите се, јер наша је домовина небо", како се слушају те ријечи? Ето посљедњег момента слике. Ту пе има Исуса Христа. Ту је нека друга сила, ту је тираиин. А та сила, тиран јест демон. Он мучи младића, он је његов господар. Браћо, прећерујем ли, кад кажем, да тако бива у иашем животу ? Ко влада у свијету, кад је из њега нрогнана нада на пебо? Шта се налази у души, која се не нада на небо, на рај ? Ту се налази најстрашнији демон, демон очајања. Ту нречесто ради револвер, отров, вода, да заврше биједни живот људски. Ето, господо моја, самоубиство, за које се је у нашој Италији једва знало, сад тако често догађа, те упоси очајање у нородице и страх у људско друштво. Ох, томе свему злу криви су они, који сиромашном народу убијају паду на небо, једину његову утјеху. Браћо, ако желите избјећи чељусти очајања, ако желите имати утјеху у патњама својим, пробудите у себи наду на небо, које је увијек отворено над главама вашима. Да, браћо, кад смо све изгубили: срећу спас, глас, оца, матер, пријатеље; кад смо изгубили све што нам је најмилије, кад не има уза нас руке нокровитељице, милога ногледа, кад пе има срца, које би за нас куцало; кад нам изгледа, да се је све завјерило против нас, кад се осјећамо усамљени на земл,и, као изгнаник у туђој земљи, небо је још увијек над нама огворено, Бог чује наш глас, наше уздахе, наше молитве. Оп шаље свога анђела утјешигеља, да нас утјеши у нашој тјескоби, у нашој тузи. Тај анђео води нас пред крст Христов и тјеши нас овим лијеиим ријечима: „Знајте, да са учеником не могу боље ностуиати него са учитељем ; учитељ је трнио, дакле, и ученици морају триити. Сјетите се, да је Исус Христос рекао: „Блажени који плачу ; блажени који трпе ;