Српски сион

С тр . 1(56.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 11

сво те појаве еа дуглевним феноменом у човеку, који се у људској делатности показује такођер као снага, његов ум по извесном закону категорије чини аналогичан закључак и идентифицира природне снаге и психичку делатиост. Природној сили, као идентичној психичкој делатности, даје име психичког појава и ту чини аналогичан закључак: природне снаге које се слично манифестују као психички појав, идентичне су овоме. За тим чини даљи закључак, да је сав материални свет, почевши од неорганизованог атома до уметнички конструисаног живог створења, задахнут, да свуд жави слична душа, да се све то у историји развило из живог атома након процедуре, којаје трајала преко 40 милиона година. И тако хилозоизам кулминира у теорији историјског развића, 0 овоме ћемо доцније говорити. Као што видимо, то су све резултати логичне операције, не пак емпирије. То се све даде појмити, али се не мора оправдати моћи. Ми би према томе имали задаћу да испитамо, је ли метод, којим су хилозоисте дошли до ових резултата, добар. Свако испитивање мора да по^е из искуства добивених појединих случајева, из којих се постепено прави закључак на опште и онда се са тог опћег дедуцирају поједине истине. Задња тачка позитивног људског сазнања јесте, када се дедукција са искуством слаже. Основно начело хилозоиста јесте идентифицирање природних сила са психичким појавом. Па је ли то истина, да су природне снаге оно исто што и психички појав, да је наклоност као психпчки појав исто оно, што хемијски афинитет? Да ли се то даде искуством или као логички неопходпо нужно доказати ? П1та је мерило хилозоизма да нешто постоји ? Када дубље загледамо у метод и начин, како хилозоисте праве своје закључке, видећемо, да они немају излазне тачке у спознавању света и према томе хилозоисте немају теорије сазнања, а без ове се педа стварати систем. Зато хизозозиам у себи спаја материализам,

пантеизам, спиритуализам и екстремии рационализам са великом дозом поетс.ке фантастике. То су разна излазишта, од којих се не може створити једпоставан систем. Да хилозоисте немају пре свега метода при истражпвању, доказаћемо баш са основним пачелом хилозоизма, са идентифицирањем природних снага са психичким појавом. При испитивању психичког појава, људско сазнање мора да пође из свесги човечије, јер о истинитости и каквоћи овог појава уверавамо се ми на његову извору, а то је свест људска. Када ми проматрамо психички појав као делатност наше свести и упоредимо га са делатношћу ван наше скести, са физикалномеханичком делатношћу, онда ћемо лако увидети разлику између ове две врсте делатности. Као унутарњи феномен наше свести, психички појав јесте, као што га сви психолози дефпнишу, делатност, која се врши у времену а не у простору, док се међутим све остале делатности, као што су физикалне, хемијске и друге вргае у времену и простору. Да би дефиницију психичког сасвим оградили од приговора од стране материјалиста и хилозоиста, ми ћемо појам психичности мало раширити и дефиницију допунити. Разлика између психичког појава и физикално-механичких промена, које природне снаге покрећу, још боље се даде разумети, када посматрање почнемо са делатношћу природних сила п промена, које ове у материји проузрокују. Када посматрамо кретање услед хемијског растварања и спајања, нпр. растварања соли у води или дифузију течних и газовитих тела и услед тога претварање ових у хомогену масу и када у опште посматрамо сва физикално-механичка кретања, нами је јаено, да су све те делатности реакције на извесне физикално-механичке узроке. Сва та делатност врши се без икаковог самоопредељења и учина воље, већ сасвим по морању, дакле без својевољне активности — она се вргаи као што се обично каже — мехапички. То је обележје делатности природних