Српски сион

Јјр. 13.

.СРПСКИ сион«

С тр . 207.

У Русији. (Јерархија руске цркве на почетку XX. в.). У ночетку XIX. века руска црква бројала је 36 епархија. Данас на почетку XX., века броји она 67 епархлја. Тај велики прираст има се приписати присаједиљењу Грузије (1801 год.), Имеретија (1804.), Мингрелије (1804. год.), и Абхазије (1810. год.), са приличпим бројем еиархија руској дркви. Затим број еиархија у прошлом веку повећао се и повратком унијата (Литовска и Полоцка епархија) у крило Православља. Но највећи број чине ново установљене епархије у XIX. веку. Са дапас постојећих 67 енархија управљају: 3 митрополита (Петроградски, Кијевски и Московски), 14 архиепископа, од којих је један егзарх Грузије, и 50 епискона. Сви митрополити и егзарх Грузије сачиљавају чланове Св. Синода, а осим њих присусгвују још и Маркел, бивпш епископ Полоцки, н н неки изабрани епископи појединих енархија. У 67 епархија има 33 впкаријата. У пензији налазе се бивши архиепископ Кишевски и 9 епископа, од којпх јеједан бивши викарни епископ Тверске епархије. Од тих 67 епархија њих 57 имају своје семинарије. Московска једина има два семинара. Духовних училишта има свега 185 заједно са школом за катихизацију у Томској епархији. Врој њихов је у рашш епархијама разли т ;нт. Највећи број духовних учшшшта имају епархије: Московска, Новгородска, Рјазанска и Тверска, свака по седам, по 6 Вјатска епархија, по 5 Владимирска, Вологодска, Кијевска, Костромска, Курска и Саратовска; друге епархије имају од 4—1 училиште. У неким епархијама нема не само семинара него ни школе н. пр. у Владивостокској, Туркестанској и др. „СтранникЂ." Разне белешке. (Одликова&а.) Његово Величанство краљ Србије Алексаидар I. благоизволео је одликовати лентом ордена Белога Орла, Његову Светост Цариградског патријарха Константина V., лентом ордена Светога Саве митрополите: Деркопског, Једренског, Вехриског и Амасиског; звездом истог ордепа; митрополита Косичког, Метимничког и Литичког, а а тако исто и великог протосинђела Патријаршије Хрисостома; орденом св. Саве Ш. стен. архимандрита Фотијуса, главног секретара св. Синода; Атанасија Христодула, ректора Еогословије на Халки; Хр Пагарну секретара и др. Н. Василијадиса лекара иатријархова. (Н оби поджупан Сремске жупаније.) За поджупана Сремске жупаније благоизволело је Његово Величанство најмилостивије именовати министарског

тајника хрватско-славонског министарства у Будимпешти дра Дуагутина Ункелхајсера. (| Ладислав гро* Пејачеви!). Најстарији спн грофа Фердинанда Пејачевића, бивши бан краљевина Хрватске и Славоније, Ладислав гроф ПејачевиЛ, преминуо је иа своме двору у Нашицама 6 августа о. г. За бана именован је био 21 фебруара 1880., бановао је три године. За његова бановања спојена је 1881 год. бивша војена крајина са грађанскпм делом Хрватске и Славоније. На погребу узвишенога покојника био је и преузвишени г. бан гроф Куен Хедервари и преузвишени г. министар Ервин •ал. Чех. Нека је врлом покојнику лака земља и вечан спомен! (Најдужа проповед). Из Љу-Јорка, шшу у једне Лондонске новине, да је последње недеље прочитана у Истпорту у Фрајштату Мен једна тако опширна и дугачка проповед, какве до данас није било. Та је нроповед састављена из свију бројева једних новина у излажењу њиховом од једне седмице, у којима се говорило о страдањима, несрећама, срамоти, гресима и преступима, које пијанство наноси. Ти бројеви слепљени у грдним табацима начинише огроман свитак У време кад је пастор прочитавао број за бројем. опширно коментаришући сваки посепце, вукли су клирици крај тога свитка кроз сву цркву на улицу, где су те прочитане и тако дугачке табаке поново смотавали. То се продуживало све дотле, док није сва проповед била свршена, после чега беше свитак положен на кола и однесен у градску библиотеку, где је са великом помпом постављен на подножје, као претећи пример онога зла, шго га доноси собом — пијанство.

Књижевни прикази. Православна српсна парохија у Инђији нрајвм 1900. године. Написао Радослав МарковиЛ иарох (Инђијски). Ср. Карловци; Српска Манастирска Штампарија. 1901. И ако ова књижица не обухвата. више од 38 страна, ипак ће сваки кад је прочита и остави из руку осетити како је имао нешто тешко, важно и велико у рукама. Није то никаква научна књига у којој се расправља академски какав научан ироблем, па ипак та књижица је од толиког интереса, да је човек више пута мора узети у руку и сваки пут ће је са једнаком радозналошћу и вољом читати и прелиставати. Просто и лако нричање је тог брижног иастира своме стаду у првом реду, а затим свима овима, „за које зна да их занима стање и прилике нашега народа". И то овим иотоњима „у намери, да о