Српски сион

С тр . 208.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13

овој ствари размислимо и расудимо: да јш би нам и оваке работе, кад би их свака иарохија наша издавала, што користиле"; а „вернима своје парохије" у намери да им с једне стране сачува од заборава „све оно, што се зна и што је вредно да се сачува, јер хоће понешто да сс „заборави и време спомел да утре". Прича им наиме: Ко су и од куда су. Кад и како им је црква њихна света сазидана, кад и како су је украшавали и обезбеђивали, спомип.у1ш из старијег и новијег и доба имена свију оних, који су од уста својих откидали, или оних; којима је Бог дао те су могли, као и оних, који се на концу свога живота, не имајући рода и иорода свога, сетише храма светога и лепо и богато га обдарише, желећи тиме осигурати оистанак тој лепој пасеобини српској, а тиме и дуги век св. Правоелављу, да не угасне кавдило пред св. олтарем и не умукну побожне песме у храму, који су им стари с великим трудом, муком н борбом подигли и украсили. Врлоје лепо и добро урадио писац што је сва имена тих ириложника изнео пред срнски свет у својој књизи, јер ирво то су опи и заслужили од благодарнога им потомства; а друго такав поступак благотворно утиче на то нотомство да нође стопама својих етарих и старијих, којих спомен ето није утонуо у вечиту заборав, већ и данас јасно светле, нама иуте указујући. Нрича им даље који су све били по именце служитељи св. олтара Божјега и у колико је то могао разабрати из разних записа и усменог предања, са каквом је који ревношћу ту своју службу обављао. Све то исто чини причајући им о ностааку школе. Расмотривши све изворе, који су му били ири руци, долази до закључка да је писац лене ове књижице девети по броју парох Инђијски, ночевши од 1740. г. јер у „конзисторијалном списку парохија" етоји загшсано, да су те године служила у Инђији два свештеника и то : Захарије Апђелић и Максим Јованов — Сариџански. Изгледа дакле да су то били први свештеници у Инђији. Као први учитељ на Инђијској школи спомиње се Илија Павишевић, а затим их ређа све редом, по неке само презименом, или чак и само именом, све до садашњега г. Николе Јовановића, који је 24. на броју. Школа им је била све до 1887. само са једним учитељем; тек споменуте године установљено место и за учитељицу.

Дотичући се славе црквене, ево шта нам парох Радослав вели: „Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Г>огородице. Тога се дана иосле свршене св. литургије обноси око цркве литија и затим у цркви благослови кољиво и пререже колач, а слава ее држи на Духове, што је давнашњи обичај. Славе су ове биле као и по другим српским местима, али су се временом тако изопачиле, да су биле на саблазан. То и није била више црквена слава, него крчма најгоре врсте. Многи су избегавали славу и еклањали се, јер се ту баш није много пазило на образ и поштење и догађале се неки нут и таке ствари, да није лепо ни сиомињати. И ако се покушавало сваке године, да елаве црквене онаке буду, какве и требају да буду, пошло је за руком тек 1899. да се уведе бољи ред. Укинут је обичај, да се на самој слави прилаже у новцу и храни и то из разлога, што се неки том нриликом и усиљава, јер га је тада стид, ако неко други обећа више од њега, па му иосле тешко иада испунити реч и криво му је онда на све, а по неки и неће да иснуни обећање, што опет изазива раздор у народу. Није ни лепо да се црквена слава слави тако, да неко због тога трии после а оскудицу и да се другоме даје прилика, да лаже и остане међу браћом срамотан Сад црквени одбор одреди у напред своту за имућније и еиромапшије, на ко жели, да дође на славу, ноложи напред новац, за који се набави вино, иа и ако су ти прилози малени, ипак у црквену касу улази од оваке славе већи приход него што је икад било. Слава ночиње после вечерња, а завршује се чим је сунце иа заходу. Тује сад ратар, трговац, занатлија, чиновиик. Сви као нрава браћа, под окриљем своје евете цркве, проведу сат, два, у братском разговору, дајући одушке својим осећајима у здравицама и нојању и певању лепих наших црквених и народних несама. Све је орно и вољно и све трезвено, као што приличи светињи места где се налазе. Пре&а јужним вратима црквеним таласа се коло момака и девојака смерно и иристојно. Нема ту разузданости и раскалашности, а не може ни да буде, јер су на догледу својих старијих и јер виде и у својим старијима људе на свом месту, па се уче реду и пристојности. Србииу, којије навикнуо, да на ерпским црквеним славама види и чује само оно