Српски сион

отр 6\јх>.

што је пајгоре, разлева се у грудима миље гледајући и уживајући у оном реду, нристојности и трезвености, какве она влада на нашој слава и код старијег и млађег света. Било је гласова против држања те славе у опште, али не треба њих укидати, него само у ред довести. Црквене славе биле су од не малог значаја по нага народни живот, па то треба и сад да су. И оне ваљз да припомажу на сузбијање рђавих обичаја у нас, на сузбијање у нама скоро уврежене неумерености у пићу, која је извор свију зала, па и пропадања нашег. Треба да се народ кад провесели; али нека се научи и нека му омили умерено весеље, које ће му осгати у пријатној успомени, а ие, као што је у зао час по негде код Срба дотле већ дошло, да се и црквена слава не може ни да замисли без свађе, исовке срамних речи и иесама, туче па чак ио негде и убијства. Како је садашња слава заиста леп појав у животу верних ове парохије, износимо то овде њима у част, а надамо се да ће утисци, које су људи из страних парохија с наше славе поиели, учинити, да се овако нрослављање црквенога храма рашири и даље". Тако ето парох Радослав о црквеној слави у своме месту и о црквеним славама у опће. Пишући те ретке изнео је горку исхину — као штоје и на многим другим местима чинио у тој књижици, па пр. о домаћем животу и здрављу нашега народа, а нарочито кад је повео реч о „узроцима имовног пропадања". Али у том унраво и лежи јачина и снага којом се та књижица одликује. „Ако хоћемо болест да лечимо". рекао је негдашњи уредник „Сри. Сиона", даровити и ватрени Србин покојни Сергије Шакрак-Нинић, у својој расправи „Знамо ли — колико нас је", не смемоју крити и нритајивати, већ ју морамо нодврћи стручној и свестраној дијагнози, те ју морамо брижљиво лечити. . . Чиста и искрена исповест и била је и остаће пајсигурпији пут за поправку. На што дакле тајити и ирикривати зло, кад нам је намера, а имамо и пачина, да зло искоренимо, а добру пута прокрчимо. Нама заиста није ни лако ни мило : да срамоту свога роћенога народа износимо на пазар — и да је само иоле веће наде да ће тс немиле појаве другим којим цутем и начином нестати, ми заиста нс би ударали у велико звоно јавности — и себе и свој народ лакоумио срамотили. Али кад знамо, да је јавност често једиио и најбоље

срество, да неко зло утамани и место њега неко добро произведе, онда ни мало не презамо, да о ствари јасно и разговетно проговоримо, те да нозовемо и умолимо свакога, кога се ствар тиче, и коме част народа нашег на срцу лежи, да помогне и иоради: да се спере љага са образа народњег".* Но иарох Гадослав нам уједно указује и пут и начин, како да се зло искорењује, а добру пут прокрчује, како да се пере и спере љага са образа иародњег. Са великом пажњом и тачношћу истакао је вредни тај свештеник у својој књизи и бројно и имовно стање своје иарохије. Како смо разабрали било је у Инђији г. 1822. г. 139. домова са 992 душе, и то је био највећи број православних Срба у Инђијн, дочим их сада има 660 са 110 домова и 66 ноеедника. Тих 66 носедника имали су на крају 1900. г. свега 1682 јутра и 1145|Ш 0 земље (осим Контићева иашњака, који Је на страни), и то 1056 јут. и 1000Д° у Инђији, а 626 јут. а 145П 0 на страни, у околици. Г. 1897. имали су ти носедници свега 1661 јутро ц 1106П 0 и то 1038 јут. и 49Ц° у Инђији, а 623 јут. и 1057 □ 0 на страии; према томе је посед Инђијских Срба порастао за те три године са 21 јутро и 39 □ 0 и то са 18 јут. 951 □ 0 у Инђији, а са 2 јутра и 688П 0 на страни. Узмемо ли у обзир да се сада у Инђији илаћа јутро земље 500 Фор. (1.000 к.), а ни ва страни ниЈе нигде лакше од 300 ®ор. (600 к,), онда је то ииак доста леп папредак. „Усиех се овај — вели парох Гадослав могао постићи не само нашом вредиоћом и дурашношћу у раду, која је већ позната, него и зато, што смо се и по неких својих рђавих обичаја и иавика оставили, који су нас до сад увек гурали у страиу. Кад не би стали на ио пута, на да прегпемо и отресемо се још и других рђавих обичаја и навика, који су иам заостали и не дају нам маха и кад би могли да разгонимо маглу иснред очију, на да уочимо, како због рђавих обичаја, који се у нас са стране увлаче, хоће но неко и да се спотакне, иа да то за времена ј'ош уклонимо, — ми би смо били у стању такмачити се у иривреди са сваким и тада би стекли себи и своме иотомству славе и дике, као иекад и наши стари на бојном пољу"! Па — оус/шши Госмоди! *) види „Срп. Сион", бр. 8. 1892 стр. 110—117.