Српски сион

О р. 222

. ОРТТПКИ

ПИОН.«

Вр 14.

Писмо жене Толетоја Петроградеком митрополиту Антонију и његов одговор. Поводом искључења из Православне Дркве грофа Ј1ава Николајевића Толстоја, наиисала је жена његова Софија Андрејевна Петроградском митрополиту ово нисмо: „Ваше Високопреосвећенство. Прочитавши јуче у новинама жестоку одлуку Синода о одлучењу од цркве мога мужа грофа Лава Николајевића Толстоја, и вндјевши мефу потписима пастира Цркве и ваш потпис, нијесам могла остати к томе потнуно равнодушна. Мојему тешком негодовању нема краја. И не с те тачке гледишта, да ће од те писмене одлуке погинути духовно мој муж: то није дјело људи, већ Божје дјело. Живот душе људске са религиозне тачке гледишта није никому — осим Бога, познат, ни срећом — подчињен. Али с тачке гледишта оне Цркве, којој ја припадам и од које нећу никада одустасти, — коју је створио Христос ради благосиљања именом Божјим свију најзнатнијих момената људског живота: рађања, бракова, смрти, туга и радости људских ко.ја громко мора ировозглашавати закон љубави, опћег свепраштања, љубав према непријатељима, нрема онима, који нас мрзе, молити се за све, — с те тачке гледишта мени је непостижна одредба Синода. Она ће изазвати не симпатију (осим само Московских Вједомости) већ негодовање међу људима и велику љубав и симпатију ирема Лаву Николајевићу. Већ ми добивамо такове изјаве и неће им бити краја са дијелог свијета. Немпгу а да не споменем јоште о тузи, коју сам претрпила због несмислице, о којој сам чула прије — наиме: о тајном налогу Синода, да свећеници не опоје у цркви Лава Николајевића, у случају његове смрти. Кога желите казнити? — мртва човјека, који више ништа не осјећа, или оне, који га окружавају и ко.ји вјерују и који су му блиски ? Ако је то грожња, то коме и чему? Зар за опјело мога мужа и за мољење за њ у цркви — ја нећу наћи — или таквог честитог свећеника, који се неће поплашити људи пред правим Богом љубави, илп не честитог, ког ћу ја подкупити новцем за ту сврху? Али мени то није ни потребно. За мене је црква појам апстрактан, и за служиоце

њене ја признајем само оне, који истинито схваћају значење Цркве. Ако признамо за цркву људе, који су дрзнули да својом злобом наруше виши закон — љубав Христа, то би одавно сви ми, који истинито вјерујемо и посјећујемо цркву, отишли од ње. И криви су због грјешних одступања од цркве не они, који су заблудили, већ они, којк су грдо признали себе на челу цркве и мјесто љубави, смјерносги и свепрагатања, постадоше духовнијем убицама онијех, које ће прије простити Бог због њихова смијерна живота. пуна одречења од земаљских блага, пуна љубави и помоћи људима, ма да су и ван цркве, него ли оне што носе митре са брилијантима и звјезде, али карају и одлучују од цркве — пастире њезине. Опроврћи моје ријечи лицемјернијем доказима — лако је. Али дубоко схватање истине и правих намјера људи — неће никога иреварити." На ово писмо жене Толстоја, одговорио је Иетроградски митрополит Антоније ово: Милостива Госпођо ГроФице С офијо Андрејевна. Није то жестоко, што је учинио Синод, објавивши о отпаду од Цркве вашег мужа, већ је то жестоко, што је он сам са собом учинио, одрекавши се од вјере у Исуса Христа, Сина Бога живога, Искупитеља и Сиаситеља нашега. И баш на то одречење и требало се је одавно излити ваше тешко негодовање. И наравно, не гине ваш муж од комадића штампаног папира, већ од тога, што се је одвратио од Извора живота вјечног. За Хришћанина се не да помислити живот без Христа, по ријечима Еога: „који вјерује у Њ има живот вјечни и прелази од смрти у живот, а који не верује неће видјети живота, већ ће бити гњев Божји на њем" (Јов. Ш, 15. 16. 36. У, 34.). И зато се о ономе. који се одриче од Христа само једно може рећи, да је он прешао из живота у смрт. У томе се и састоји пропаст вашега мужа, али због те пропасти крив је само он једини, а не тко други. Из вјерујућих у Христа састоји се Црква, којој и ви себе прибрајате, и за вјерујуће, за чланове своје, Црква та благосиља именом