Српски сион

Б р 14. „ОНПСЖИ

млеком св. Јеванђеља од ранога детинства им хранила и одхранила, која их је са Богом и св. Јеванђељвм упознала, а душу и срце њихово са најсветијим осећајима иобожности напунила; без чега би душа љихова пустиља сува, а срце љихово грумен хладпе стене било, за коју — ништа што је свето и божанствено — нријаљало ие би. Но ја нитам: Смета ли коме црква наша и њено учење св. Јеванђеља, да он пе може да тражи и нађе снасења свога у црхви својој? Заиста да не смета. Јер пикада никог црква наша није учила: да буде неноштен, неправедан, нечист, неумерен, неуредан, лељ, крадљивац, пијаница и блудник; него нас нанротив црква наша кроз св Апостола учи, да пригрлимо све што је: поштено, истинито, праведно, нречисто, прељубазно, и ако је још која врлина то да себи присвојимо и тиме да душу своју украсимо. Још нас сами глас јеванђелски кроз св. цркву нашу позива, да се окапемо злих и грешних дела својих, него да се у искреном и срдачном кајаљу обраћамо Богу и потражимо оправдања и спасења свога. Зашто се та браћа наша не прихваћају с иама заједно оне стазе и нута, који нам указује црква наша са св. Јеванђељем у руци, црква наша — та кућа Божја, која је вечна, као што је и дело Христовога искуплења вечно ? Зашто се они не прихваћају стазе те, коју нам указује Ускрс наш православни у цркви нашој, те нас — који смо били у тами и сенци смртној, — ускрснути из гроба Спас иаш озарује божанственим зрацима својима, те нас као Бог крепки узноси на небо, Богу Оцу нас приводи и усиновљава? Па када они хоће богоугодно да живе, то зашто оида иступају из заједнице из цркве наше, када и ту могу они богоугодно, свето и праведно живети; те по најпречој дужности својој хришћанској тиме и другој браћи својој давати примера доброга и светога живота. Као што и апостол вели: „Утешавајте један другога, и поправљајте сваки ближњега; поучавајте неуредне, браните слабе, сносите свакога". (Солуњ. I. 5. 12, 14). Па када они хоће да се кају, те се у њима пробуђује страшни прекор

СЈИОН." С тр. 2п»

савести за зла и грешна дела у животу им учињепа; — то зашто иступају из цркве своје, зашто беже од нежне мајке своје, када она има најблажије и најлековитије мелеме за греховне ране наше. Тако, ма тешки грешници ми били, ма и најцрњи грех на души својој имали, тога греха ми кроз цркву своју са искреном исиовешћу и срдачним кајањем — искајати и милости од Бога задобити можемо. Као што читамо у св. Писму: како је цео град један „Нипевија", због греха и неправде своје пронасти морао; али се кајао и од Бога оиравдаље добио. Тако исто Митар онај, који се искрено у св. храму своме, Богу исиоведао и кајао, Закхеј, на разбојник, што је са Христом на крсту распет био — покајањем од Бога су оправдање задобили и спасли се. Зашто опда назарени хоће но народу да распростру неки други нови пут к спасењу, када тај пут пије од Бога, иего је све то измислио уображени и изопачени ум људски, то је семе кукоља сатана посејао и у наш дични народ српски — сатана — који се облачи у светла одела и у разне облике нретвара, да поједине од нас — маловерие и слабе — заварава и на странпутицу заводи, да нас изводи иснод крила лепе вере наше нравославне, те тако да подгриза и дично Срнство и лепо иравославље наше. Но јесу ли нама * на одмет ти најдрагоценији аманети дедова наших за које су они крвцу своју пролевали ? Нису. Па када нису, то ако је у нама, ма само искре још онога правога поноса Србинског, оне жарке љубави и оданости нрема православљу своме, ако смо онај прави сој дичнога рода свога; — то онда часа не часимо, него сви као један, сви ми: и свештеник и учитељ и чиновник, трговац и занатлпја и ратар српски, порадимо на томе — сваки у делокругу своме, — да се уленша и на највећу висину сјаја подигие крвљу отаца напшх стечена зграда Српства и православља нашега. Затим се уједно, као прави војници Христови наоружајмо, принашимо о бедра своја мач и сва оружја духовна, те ступимо у отворену борбу са иротивницима вере и цркве своје. Станимо на сунрот томе одрођавању: оца од