Српски сион

Отр. 254

„СРПСКИ

СИОЊ 14

бр. 16.

Ђока Путнин, живописац. (рођ. 1861. год.) Ђока Путник се родио 1851. год. Белој Цркви, где и данас живи, у срнско-банатској нуковнији. Отац му се звао Пера а но занату био је зидар; мати Евдокија. Ђока је свршио српске и немачке школе, које су тада у граници иостојале. Још као ђаче г Бока је радо цртао и шарао. Кад су му родитељи видели, да има дара за сликање, даду га 1863. год. сликару Михајилу Поповићу у Оравици, да учи сликарску вештину. Но Ђока се није право ни упутио у сликарству, а његов мајстор Михајило умре (1865.) г Бока се врати из Оравице кући и на!)е себи зараде код неког собног сликара (2штегта1ег) у Белој Цркви, који за Ђокин рад плаћаше Ђокином оцу по 2 форинта недељно. Ђокин овај мајстор беше врло невешт, стога ни Ђока није могао ништа код њега научити. Ђока се сам дотеривао у оном, што је још код пок. Михајила научио. По том оде у Нови Сад, а након две године оде у Арад, где проведе 4 године као помоћник код једног собног сликара. Овом се послу Ђока врло извешти, стога су га сви мајстори, код којих је служио радо имали и добро награђивали. У декорационо.ј струци беше добар пластичар. Зими, кад би посла било мање, бавио се он слободним просторучним сликањем и цртањем масним бојама. Желио је да се у сликарству дотера и усаврнш, али је слабо напредовао, јер га није имао ко у том послу руководити и упућивати. Али стрпљења није губио. Неуморно је радио, копирајући разне сликарске радове. Год. 1873. позове Ђоку његов брат Гавра, тадањи учитељ у Белој Цркви, кући, саветујући му, да код куће самосталну радњу цимермалерску отпочне, па кад нешто уштеди да оде на коју сликарску академију и сликарску вештину изучи. Ђока се братовљеву позиву одазове и његов предлог прихвати, мислећи и сам једино на тај начин цел своју постићи. Но пошто је брат — Гавра имао велику породицу а малену плату, а при том имао још и оца и матер на бризи својој, тоје и Ђока сву своју зараду у кући потрошио. Наравно, да се сад и његови и брат — Гаврини снови о Ђокином усавршењу на којој академији расилинуше. Ђока је лепе новце ј Белој Цркви заслуживао, али они падаху кб

на врело- гвожђе. Пре 30 година још није био тако распрострањен бћМгиск ни јефтин као данас, па је Ђока своје сликарске радове добро продавао. Много га је у том помагао Белоцрквански адвокат Миша Ристић, који је много код Ђоке поручивао а и у сликарству га иоучазао, јер је и сам дилетант сликар био. Некако у то доба пада и Ђокина женидба. Од то се доба баци Ђока сасвим на поље црквенога живописа. Први му већи рад на том нољу беше живописање цркве (румуњске) у Новој Молдави. Сам Ђока признаје, да га је овај посао много труда и муке стао, јер му недостајаше потребна вештина; али је инак црквену онштину, која је имала доста интелигенције, њиме задовољио. Доцније је још сликао румуњске цркве: у Јартову, Мрчини, Агадићу, Врањуц-у, Терегову и Нађ-ЈГаку; а српске: у Кусићу, Крушчици, Избишту, М. Чанаду, Белој Цркви и Уљми. А довришо је и цркву у селу Јаску у Срему, коју је почео сликати Павле Чортановић па ју напустио. С каквом вештином Ђока Путник ове цркве живописао, не могу да судим, јер их ја нисам видео. И слике у Темишварској римокатоличкој цркви сликао је Ђока. По његовом властитом иризнању критика се у своје време о овом његовом раду похвално изразила у Темишварским новинама. Уз то је Ђока живописао безброј литија, барјака, слика и икона. А сликао је и неколико капела. Пре десетак година наручио сам ја као администратор Чепинске парохије јецну или две целиваће иконе код Ђ. Путника за Ченинску цркву, на могу по том његовом раду рећи, да он дара сликарског заиста има, и да је голема штета, што није имао срестава, да тај свој дар развије и усаврши. Осек у Суботу Акатиста. Л. Богдановик

Још нешто о еабореком изборном реду од 18701. (Поводом „Осврта Димитрија Руварца".) (Наставак) III, Вели се у „Осврту" (стр. 11.), да сам „иевртао и ногрешпо наводио туђа тумачења појединих канона". Но, у доказ такве тврдње сиомиње се само тумачење 34 ап. правила. Дакле, само једно, и ако се окрив-