Српски сион

Б р . 16.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 263.

су већ „научењаци," који се враћа.ју са пруских и енглеских универзитета, раширили и сувише рационализма и неверја међу „светим слугама" нравославне цркве. Томе не би могао помоћи ни тројни савез између старокатолицизма, англиканства и нравославља на против! Велики савезници би се могли само једном од савеза надати: могли би се узајамно тешити у свом јаду и невољи против заједничког, али иремоћног и иепобедног римског непријатеља." Ето, то је ванај тога „премоћног и ненобедног римског непријатеља!" У свакој речи је наслагана мржња против свега, што није римско. Тај вапај сам себе карактерише коментара му не треба! Кад се тако пише о хришћанским вероисповестима, шта тек раде мисионари римски са неверницима! Нравославна црква се никад није служила оним оружјем, којим се служи римска. Па ипак сваког дана она има све више присталица, а рммокатолицизам мање. Она није давала агију ни старокатолицима на англиканцима, да нреговарају с њом, већ су ови сами те преговоре започели. А римској цркви су добро нознати и услови, под којима може доћи до сједињења старокатолицизма, и англиканства са православљем и ако се она чини невешта и подмеће православљу. да му је све и сва материјална корист. Ко трује н куцује душе новцем познато нам је из историје разних унија. А кад овако пише језуитски лист, којега убрајају римокатолици међу добре научне богословске листове, нротив Хришћана, зар се чудити, да је такав (а сигурно и окрутнији) ностунак изазвао данашње стање у Кини, да мора цела Јевропа заглађивати њихове погрешке! Осек. Александар Живановић.

Срби сликари. (Наставак из броја 35. 1900. год.) Стеван Тенецки, молер. (1 784.) Родом је из Арада, где је живео и радио, а јамачно и умро. Тенецкових има још и данас у Араду. Г. Иван Алексић, парох Модошки у Банату, наишао је у Араду на једну дивну икону Св. Тројице, коју је моловао Тенецки

1784. године. Њему и дугујем ова дата о Тенецкому. Акеентије Јакшић, молер. (СЈгса 1848. год.) Живео је у Белој Цркви до 1848. год. Чује, да није никакова темпла живонисао, него се је од реда бавио мањим сликарским радовима. Ако ово сто.ји, јамачно није био академичар. У Белоцркванској цркви сачувана је једна велика литија, коју је он живописао, и за њу веле. да је ремек-дело. Прича се, да је имао два сина — оба живоиисца. Један је од њих учио и Бечку академију. Од обо.јице остало је неколико мањих радова у Белој Цркви и околици. Обојица се одселише у Румуњску. Данас се ништа не зна за њих. Михајло Поповић, еликар. (| 1866. г.) Живео је, радио је и умро је у Оравици у Банату. Валда се је ту и родио. Био је ожењен Влахињом (Румуњком), која није знала ни бекнути српски. Он је причао својим ученицима, да се је сликарству учио у чувенога и славнога живописца Павла Ђурковића, који је сликао цркве: Белоцркванску, Сомбореку, Вршачку и Оравичку. Код Михајила учио је сликарство Ђока Путник из Беле Цркве, али није доучио, пошто сликар Михајило умре 1865. год. Код њега су многи изучили сликарску вештину. Као његова ђака Румуњи хвале неког Попескула као права вештака. Аца Радак, молер. (-}- 1898. г.) Живео је и умре у Вршцу. Сликао је Неготинску цркву у Србији,* и још многе иконе за околицу Вршачку. Умро је лицем на Богојављењв 1898. год., стар 78 година. Иза себе је оставио два сина и кћер. Старији син Жива бави се такођер сликарством, а уз то и позлатарским и каменорезачким послом. Млађи син Светислав је ћурчија. Обојица живе у Вршцу. Кћи му је удана за ковачем у Пожаревцу у Србији. Примедба. Податке о сликарима Јакшићу, Поповићу и Радаку пружио ми је сдикар Ђока Путник из Беле Црквв, на чему нек му је топда хвала! Писад. *) Да бих дознао, е да ли је у истину Аца Радак живописао цркву у Неготину, упитао сам г. прогопресвитера Неготинског Јована Станојевића, зна ли се тамо што о сликару Радаку. Он ми одговори, да није ништа слушао о Аци Радаку нити га је лично познавао. Но не вели ми, ко је Нег^тинску цркву живописао'. Нисац.