Српски сион

Стр . 252

„СРПСКИ сион.

В р . 16

Руски генерал Дирејев Павловски труди се додуше као ревни посредник, да бп задобио за савез високе православне кругове. Али најпосле ђе све само од тога зависитИ да ли ће православни доћи до осведочења, да ће моћи при тој трговини што ћарити. Великог изгледа за то нема, и зато може доћи опет до какве нове корпе, ако се можда не умеша у ствар какав моћан заговорник с оне стране канала. Иокушаји, да се англиканство приближи православљу, нису од јуче. А сад су дошли у нов стадијум због 36. закључка синода у Ламбет — иалати у ЈГондону од године 1897., који овлашћује највише црквене великодостојнике англиканске, да иоведу и иоснеше нреговоре. Већ фебруара 1897., .је еиископ салзберијски посетио грчког васељенског патријарха цариградског, који разуме се није проиустио, да направи на њега врло ласкав утисак. А енглески епископ гибралтарски, којега се јурисдикција простире на целу област средоземног мора и архиепископ кантерберијски, глава англиканске цркве, такође су од своје стране чинили све могуће, да би остварили прави савез између енглеске и грчке цркве. И ако још није дошло до тог братимства, види се већ у неким тачкама извесно приближавање. Дошло је до споразума, по коме у случају потребе сваки православни члан источне цркве може примити религиозну утеху од најближег англиканског свештеника и обратно. У многим црквама се држале свечане службе Божје за спас душа палих енглеских војника у Трансвалу, као што се чини за православне Хришћане. И грчки цариградски патријарх се показао врло предусретљив према англиканским пријатељима. Он је послао једног поверљивог јерођакона своје цркве у Оксфорд са особитим препорукама и инструкцијама заступницима енглеске цркве. На жалост тај поверљиви посланик није сасвим испунио наде његове свесветости. Јеротеј Текнопулос је, као што прича С. Ехер1 у Есков сГ Опеп* (1У. 59 — 62), до јесени 1898., у грчким иарохијама Кум — Капу у Цариграду деловао као реван јерођакон међу караманлијама турскога језика, а особито као извр стан проповедник нраве речи Божје у црквама Агија Киријака и Панагија Елпидос. Изгледа да је он стекао особито задовољство своје

највише црквене власти. Јер 19. октобра 1898, отиутова јерођакон Јеротеј са писмима и препорукама свога патријарха на науке у Оксфорд са новом новцатом расом, сакривши иажљиво своје дуге власи под високу грчку камилавку док му се ветар весело титрао с брадом. Није прошла ни година дана, а „Црквеча Истина," официјелни орган патријаршијин објави два писма, једно од 7. августа 1899. на патријарха Константина V., потписано од „Фридриха, Божјом милошћу архиепископа кантерберијског," а друго од 15/27 септембра 1899., као одговор иа то иисмо од Константина константинопољског. У оба иисма има за Јеротеја Текнопулос ласкавих похвала. Посланица иатријархова завршује се овим речима: „У својим писмима нас обавештава јерођакон Јеротеј Текнопулос са безграничном захвалношћу о гостопримству, које ужива и о свима обзирима, који му се указују бригом Ваше Пречасности и богољубазног епископа салзберијског. И ми Вам од своје стране за то најтоплије благодаримо и наскоро ћемо послати још једног клирика наше цркве ради наука на оксфордски универзитет." Орећни Текнулос пак мислио је, да ће најбоље моћи утврдити савез између своје матере цркве и англиканства, ако буде изабран за англиканског душебрижника, Већ неколико месеци после оне преписке остави он бритски универзитет обучен као англикански клирнк, косе кратко ошишане, са меким филцаним шеширом, добро обријан изузев два, мала котлета. Данас је пречасни Јеротеј Текнопулос духовни отац свију англиканаца расутих по држави иолумесечевој. Резиденција му је Александрија. Добија месечне плате 80 фунти, т. ј. 1600 марака, ако су фунте енглеске, или 128 марака мање, ако су турске фунте. Свакако од свог православног патријарха није могао ни близу толико очекивати. Ј1ако је појмити, да овакве понуде брзо крче пута нознавању истине. Да ли је то познавање истине (т. ј. путем мита и добре плате), поткрепљено прпмером и упливом ексјерођаконовим, прокрчило себи и даље нута, о томе историја ћути. Тако исто нисмо могли дознати, да ли је његова светост патријарх Константин послао и другог клирика, о којем је сноменуо, на науке у Оксфорд, На жалост