Српски сион

Бр. 16.

„СРПСКИ

саон."

Стр. 251

и англиканизам могао изићи из свога неодре, ђеног положаја, те у православљу наћи оноза чим тежи, наиме: чисту Христову науку, неискварену догматику и праве моралне приндипе, онако, како су их људима проповедали Христос и апостоли. Ти преговори између англиканске и наше дркве су неколико пута вођени, али до данас није дошло до споразума. Но и данас још они нису дефинитивно прекинути, већ има наде, да ће кад тад доћи до црквене свезе. Иравославна дрква је готова да и једне и друге прими у своје крило и мора се радовати, кад види, да, се у данашњем веку науке цени њена сталност и неокрњена и ничим неуздрмана сгара, вера. Старокатолиди и англикански нрваци, који повађају преговоре с нама, јесу људи од науке, кадри дакле да нросуде, која хршпћанска црква највише одговара онаквој цркви, каква је постојала за време апостолско. Та част је пала на православну цркву и она се мора радовати, кад види, да је у очима трезвених људи ради тога уважена. Сједињење старокатолика и англиканаца је према данашњем стању ствари само нитање времена. Међутим се римикатоличкој цркви трза утроба ради тих преговора се православном црквом, јер особито старокатолички нокрет јесте јасан знак нротеста озбиљних људи против ултрамонтанства и новотарија римских. Папа се у својој последњој конзисторијалној алокуцији тужи на опадање вере и на ненријатељство према Риму, али нека погледи по истоку, нема тога. Немири у католичкој Шпанији су изазвани од језуита, а ти немири, као и старокатолички покрет, могу бити од недогледних последица по римску цркву, а на томе свему има она захвалити језуитама, који су у својој претераној ревности више цута изазивали трзавице. Преговор старокатолика и англиканаца са нравославном црквом су трн у оку римокатолицима. Немају доста речи, коЈима би нонизили и старокатолике и англиканце и нравославне, а све због своје себичности, због жалости за изгубљеним члановима. Такав један испад донео је под горњим насловом језуитски лист „б^ттеп аиз Мапа-ГЈаасћ" у фебруарској овогодишњој свесци. и тај ћемо чланак изнети пред читаоце овог листа, да виде,

како ЈГатини у својој немоћи мисле о православној цркви и каквим се оружјем боре. Познато нам је, да је цариградски патријарх пре три године слао у Оксфорд свога клирика и тај језуитски лист вели, да се тај патријаршијски посланик поангликанио и то му је дало иовода, да излије своју жуч на православну цркву. Није нам иознато. да ли се заиста тај иосланик поангликанио, али скоро је више но сигурно, да то није истина, већ римска измишљотина, а у ствари ће бити да је таЈ посланик од своје власти послан био касније у Александрију, да ради и тамо на идеји сједињења. Било како му драго, тек новодом тога посланства је језуитизам олакшао свом срду и ваљда је сад, кад је изгрдио православну цркву, мање жучи у њему. А тај случај нам је добро дошао, да се уверимо, како римска црква Аргусовик очима прати сваки нокрет у православној цркви, и док нас језуите грде, дотле наша свар сигурно добро стоји. Зло би било, да нас сажаљевају. Једино бисмо замерали писцу иоменутог чланка језуитског, што није напред рекао: „Сва се права придржавају," јер на тако шта вреди извадити патент. Ево тога одијознога чланка: „Кац је човек, чије племе и име има још само два ока, близу гроба, он тада грчевито тражи, да нађе утехе у каквом наследнику, који ће му племе одржати. Отарокатолицизам је остарио, страховито је остарио и ма да му држава пружа штаке да се одржи, мора и сам видети, да нагло пропада. Није чудо да да се и он обзире за наследником, коме би могао оставити један део свога имена и наслеђа. Истина није имао баш среће са својим пређашњим врбовањем. Али зашто би малаксао у својим племенитим тежњама ради једне или више корпи? МиНа 1иШ ГемЦие риег... Зато се он последњих година особито из Берна много и поново напреже, да би се удостојио милости грчке ортодоксије (православља). Једна околност му ту јако иде на руку: од старина су православни, као људи са оркјента, јако иријемчиви за книксове, комплименте и похвале, и они су радо тамо, где се могу надати ма сенци каквога угледа, части и уплива. Хоће ли дакле доћи до чврсте и искрене везе између старокатолицизма и православља?