Српски сион

С тр . 250.

.СРПСКИ СИОН".

Б р . 16.

самртничкој постељиР Покажитеми самоједнога, и ја ћу вам одобрити приговор. Али ја сам их видео доста, који су у својој старости, кад им глава већ клоне као да хоће да навикне човека на слику гроба, — нагали оиет своју веру на самртничкој ностељи. Јер за веру не треба вигае нигата до мало скроћности и размигаљања. Та кад се човек само испита, и нехотице ће се запитати: — Шта сам данас, и гата ћу бити сутра ? Олаб сам и потчињен створ, чија је судбина у рукама неког другог. Јер кад долази човек на свет? Кад га позову. А кад одлази са овог света? Кад га одагнају. И између колевке, којој није он одредио нити места нити часа, — и између гроба, који још мање зависи од његове воље. борави човек живот у нлачу на земљи, која није његова! То је била судбина човекова, јуче, то данас, и не увиђам, да је нага научни напредак на тој зависности учинио какву промену. И ако мало даље размигаљамо, јога ћемо боље упознати своју слабост. Данас живим, али гата треба па да умрем? Кап воде, иолуотворена врата, једна пара, ветрић, — и ја сам мртав. А где ћу сурта бити? Да ли ћу бити срећан или бедаи, богат или сиромах, ко ми може јамчити и за један дан? Шта велим? Ко ми може јамчити ма и за један сат само? И ако ћу једном заиста умрети, или ће умрети они, које сам некад љубио, зар ми дугаа може наћи покоја у мисли о пролазности? Не, не ће га никада наћи; та и паклена мисао је блажија него пропаст. Не може га, наћи никада, јер помисао на растанак не може друго ублажити, него нада на скоро виђење. Та срцу не узрокује толико бола удар смрти; много је тежа од тога помисао на растанак. Бол нам само тада задире у срце немилостивом руком, када видимо самртника да нам нестаје испред очију, кад га полако бусени скривају. И када ступимо у собу, коју је овај час покојник оставио, када угледамо ону неразмегатену постељу, у којој се преставио; одело које је носио; предмете, које је додиривао и за које им је успомена нераздвојно везана, — онда тек заиста осећамо болове и терет губитка. Није помисао на смрт ужасна, него помисао на растанак изазива ужас! У таким приликама нам само вера може

убрвсати бујне сузе, када нам утеганим гласом овако говори: — Хришћанска дугао, исплачи се и не стиди се суза, а за тим се моли Богу. Молитва ће бити копча, која ће вас у будућности снојити. Не бој се, ниси га за навек изгубила, јер ћеш заиста и ти наскоро за њим поћи. Како је мио гроб уз светлост вере, тужан је али није више страшан. И ја тек сада разумем св. апостола Павла, који се у одјишвљењу за хришћанску веру овако ругао смрти: — Смрти, где је твоја победа? Смрти, где је твоја жаока?! Немамо, заиста немамо разлога ни за тренут да сумњамо у свој натприроднн иозив; јер идеја о бесмртности се само у бесмртним душама могла зачети.

Старокатолици, агликанци и православни. 0 старокатолицима је у нашој сриској ли тератури већ више пута било писано. Скоро сви наши богословски журнали доносе од времена на време, већином из Руске литературе, извештаје о кретању старокатолика, о одношају њихову према нагаој цркви. Старокатолицн уистину желе савеза с нашом црквом, јер је њихов положај неодређен. Делингер је после ватиканског сабора са својим једномишљеницима изрекао, да треба успоставити старо православље, а од седамдесетих година до данас су жеље старокатолика за савезом с православном црквом јога појачане, јер они само у нагаој цркви виде гаранције, да ће моћи уз одржање чисте апостолске науке збацити са себе папски јарам. С друге стране и иравославна црква прати покрет старокатолички са истинским симпатијама и чим се буде утро нут сједињењу старокатолика с нагаом црквом, чим се буду уклониле из старокатоличког друштва заоставштине римске догматике, старокатолици ће ностати православни. А то доба као да није далеко. Положај англиканске цркве је такође неодређен: нити је та црква лравославна, нити римокатоличка, нити протестантска. То и сама англиканска црква увиђа, те није чудо, да се од вајкада покушавало и тамо, да се поведу преговори са. православном црквом, како би