Српски сион

вр. 16.

.СРПСКИ сион а .

Стг. 249.

— Није нас зато сместила природа у свет, да вечито овде боравимо. 0. како ће леи бити онај дан, када пођем па небески збор, у то божанско веће душа. Кнда се удалим од масе, од тог земаљског блата. Овим надама сам ја захвалан на ономе, чему се ви на мени дивите ! Кад је Нанолеон, детронизовани ђеније, сву славу и моћ своју изгубио, подигао је у вис према небу своје дете и узвикнуо је с обновљеном вером у очи својим иобедиоцима: — Мене сте згазили, али у духу своме ја ћу живети ; јер будућност .. . будућност је моја! Будућност, столећа? Да луде помисли, кад бих још данас и с овим за навек умро. Јер ако све умире с нама, онда је непео наших очева худи прах; онда, је вера дечја заблуда, а поштење глупа нредрасуда, закон је неумесно ропство, стид је празна машта; — јер онда нема и не може бити за нас друге сврхе, него да живимо и уживамо овај свет и живот. Онда лепо треба да се уживимо у ту мисао, што лишће са дрвећа пада, цвет веде, вал се расплињује, једном речи да. све умире, — и да се помиримо с том иишљу. Ред је дакле да и ја умрем. 0, али да ли се душа наша задовољава том мишљу ? Боже сачувај! Неки глас у души нам иротестује иротив смрти и сања о бесмртности и онда, кад је већ у гробу с једном ногом. Има у нашем нагону глас, који нам то свагда шапуће на ухо: Тво> бесмртна душа је створена по образу Божјем; не бој се зато од трулежи! Па да ли нас овај нагон може варата? Читао сам, да имаде једно јабуково дрво, које тек касно у мају почиње цветати и листати. И што је заиста чудновато, на то дрво не ће ни један лептир да носи своја јаја. Зашто? Зато што та буба са својим инстиктом осећа, да. ће сунчани зраци пре иробудити на живот њена јаја, него пупе тога дрвета. Њени плодови дакле не би нашли онде хране и угинули би од глади. На ко научи тога лепти/ра, да ће наступити неко ново пролеће, и да свој плод не сме остављати на извесном дрвету, на ком би од глади угинуо ? Знам да ћете рећи на ово питање, да та животињица зато избегава оно дрво, што јо.ј инстинкат шануће ону истину. Добро, примам.

Али ко сме онда тврдити, да је она иста сила, која је створила ту лептирицу и тог човека, усадила у инстинкат те животиње слутњу о будућем животу, — а човечју душу да је скрила лаж онда, када он сања, о бесмртности? Слушали смо можда овако презирање. Ја као лечник још нисам нашао душе у телу. Зашто ? Јер ју нисте нашли под анатомским ножем? А ја вас опет питам: Зар ју нисте никад ни осетили ? Па где сте ју тражили ? Хтели сте ју тражити у тамном простору, у поларасутој трупини ? Не. нема је онде више! Отишла је, одлетела је. Кратковиди, та у рукама вам је само празан кавез, а ви поричете птицу, која је некад у њему невала. Али то је обмана. Ви чините као они, који вам долазе у посету кад знају да сте отишли од куће. Хоћете ли да нађете душу? Онда испитивајте не мртве него живе. И ако сте кадгод створили што уметничком руком, зар нисте осетили у себи ударце крила душиних? Зар нисте осетили, да је оно тело само терет, и кад бисте се могли иснлести из његових веза. како би тада лак и савршен био ваш састав? Погледајте човека у тренутку одушевљења му, па ћете у муњи очију му, на светлом челу му, у погледу му опазити траг нечега узвишенога, што ми душом називамо. Шта је то, што говорнику даје у руке оружЈе, с којим ће у дубину срца продрети ? Нагласак, колорит боје или техника? Ниједно. То је душа. што куца тамо у речима, и у којој се крије тајна сила. Безверје не хаје зато, што кад лишава небо становника му, мора ца силази са висине науке, да се упушта у борбу са својим бољим уверењем. Ви, велики ириродњаци, велите за птицу да је летећа животиња, за пчелу или дабра да је животиња која гради, јер имаде способности за то; али човеку иоричете да је душевна животиња, међутим способности му то на сваком кораку сведоче. И поричете то све дотле, док вам на самртничкој постељи не спадне с д^ше маска Волтерова, претворство, и не појави вам се у срцу сумња: Али ако можда инак има душе?! Јер никад човек не може озбиљније и дубље мислити, него на прагу смрти ! И ја вас нитам, да ли сте видели кадгод човека, који би се огрешио о своју веру на