Српски сион

С тр. мб.

„ОРПСКИ сион>

тврдња хтела >да побије, онда би се на сваки начин показало, да паралелизам потребује допуну у смислу престабилиране хармоније. Код састављања једног већег литерарног дела, вели Ерхард даље, то расту тешкоће у истом одношају, у ком је садржај таковог дела више разнолик, већи по облику и значајнији него садржај једног писма. Аутор је можда кроз више година морао да размишља и многе штудије морао да чини, док није дотле дошао, да може своје мисли јавности да преда. Зар сав овај душеван рад да не стоји ни у каковом каузалном одиошају према готовом делу ? Када Кант треба читав један децениј и још више времена, да дође на чисто са проблемима, које је он изнео у евојој критици теоретског ума, зар тај значајан излив мишљења у том раду да стоји сасвим равнодушно према крајним резултатима, а ови да су механички продукт узрока који слепо делују? Зар сва велика уметничка и научка дела која сачињавају понос рода људског, сва велика људска дела у историЈИ, на која ће и најпознија људска поколења са поносом гледати, да заиста немају никаковог додира са душевним животом као узроком?! У ствари би тако морало бити, када би паралелистичка теорија право имала; па ни допуна паралелизма са теоријом идентитета не би могла у овим конзеквенцијама ништа мењати. То су све примери, који нам емпиријом и здравим логичким мигаљењем 'доказују фактичност ме^усобног одношаја душе на тело и обратно. Ми би могли још безброј других примера навести, који би емпирички доказали тај факт, но ми држимо, да су и ови примери довољан доказ за потврду, и изводимо закључак, да поред оваких емпиричких података, свака примена принципа природних наука у смислу паралелиста за доказ, да докажу, да је паралелизам са својим основним начелом „емпиричан постулат", губи своју вредност, јер баш искуство, емпирија доказује нам фактичност меЗ^усобног утецаја. Тиме пада основно наЧелО паралелизма. (Наставиће ее)

0 бесмртноети душе. Гопорио ученицима горље гимиазије Карловачко Добривој Николић, богослов IV. године. (Свршетак.) Но када би тако ствар стојала и када грех не би био друго него нриродна последица наше физиолошке конструкције, откуда онда онај страх који ненрестано узнемирује злочинца и у данима његова с иоља мирна живота? Животиња размрцвари свој плен и мирно спава. Човек пак проливеном крвљу постаје убијиом и непрестано бди. Поглед му је немиран и колебљив, јер осећа да је она кап крви прионула за спокојство душе му и да вапије на небо за освету. Па ако га и сахране одмах у недра земљина, увек ће гледати оно невидљиво око, које је Каин Виктора Ига видео. Јесте ли седели кадгод на морској обали, па зар нисте осећали ону чежњу, која се обично тада иојави човеку у срцу ? Око нам се и нехотице задржп на далекој магловптој тами; обузме нам душу нека чудна тежња и осећамо, да бисмо волели слити се са бесконачном морском пучином. И ако сте кадгод осећали ту чудну чежњу, зар се нисге и несвесно запитали: Душо, зашто ме кадгод чиниш тако суморним и тужним ? Шта тражиш тамо у даљини — преко мора са својим тајним нагоном ? Шта ти тражи душа, то хоћеш да знаш? Мисао о бесконачности је то, што се открило у потајном нагону срца твога, јер твоја се душа и несвесно хвата за мисао о бесконачности. Ето у такој харшонији стоји бесмртност душе са историјом, савешћу, и што је главно са човечјом нриродом. Човек хоће да се већ на овој земљи учини вечним. Један хсће да остави својим потомцима своје име, други породицу, трећи имање или славу итд. . . Хоће да живи и у успомени потомака својих; то је мотив великих дела. Огворите списе ђенијалних људи, иа ћете наћи мисао о бесмртности на свакој страни. Пођите од Омира до Шекспира, и у тежњи за славом крије им се у сваком ретку мисао о будућем животу. Слушајте Цицерона како уз помоћ природног разума објављује оно, што је доцније Откривење Божје позитивно нотврдило. Сократ је с чашом отрова у руци говорио о надама будућег живота, а Цицерон с уверењем довикује: