Српски сион

Б р . 21.

„снгски сиоа«.

су по регуламенту прописани за редовве Конзиеторије — отправљати се без оклијевања. Уважена је и она молба, да се конзисторијалне таксе наплаћују по уредби римокатоличкијех Конзисторија, коју је уредбу прогласио митрополит 16. октобра 1778. Све остале митрополитове молбе о Конзисторијама нијесу уважене". „Исто ово ријешење о Конзисторијама из резолуције од 7. априла 1778, уврштено је и у Деклараторију од 1779 и то у 50 чланак. Захтијевани план о Конзисторијмма није митропо10т Видак нигда поднио.* Он је умрво 18. ®ебруара 1780. За митрополитског администратора ноетављен је темишварски владика, Мојсије Путник, који на ионовљено владино жкање пошаље тражену основу за конзисторијалну уредбу. Колико се влада обзирала на предложену основу то се, Бог ме не зна, али се зна, да је државни савјетник, Јосиф Ижденци, саставио нову конзисторијалну уредбу, коју је цар Јосиф II потврдио и прогласио дне 5 априла 1782. на латинском језику за Провинцијал, а на немачком за Крајину. Вриједно је и то напоменути, да ова важна и основна уредба није проглашена преко митроиолита, бар није за ово владичанство; него је проглашена дне 1. јуна 1782. од карловачке ђенерал Команде, а преко бригаде онако са свијем но солдачки, гдје се вели, да је нова конзисторијална система саставни дио Деклараторије од 16. јуна 1779, те да се наше Конзисторије одмах имају по њој уредити". 13 И овога излагања предисторије и историје Копзисторијалне Системе и сувише је јасно, да је државна власт окшроисала како регуламенте, Деклараторију, уређења наших Конзисторија тако и ову Систему од б аирила 1782. Она је ову Систему просто наметнула нашој цркви, силом своје влати. Та Система је, дакле акт државне силе, дикташ њезине заповеди ; те колика је кривица наших сабора, да су судски постунак те системе у нашим автономним уредбама задржавали, зар само из комодитета да нови ие израђују у журби само за поткресивањем јерархијске власти не мањи је грех оних, који се нату Систему и њезин судски иоступак позивају, да тиме обеснаже канонску забрану увођења и наметања цркви реФорама за време седисваканције и * 0 овој тврдњи можда коју други пут. ШЈ. стр. 252—253.

уопште то наметање да прикажу као легално и иравно. А кад то чини и православни српски прогојереј, који се у разметљивости својој није дрзао да прича о себи и то, како се је он „у најопаснијем времену мушки заузимао га црквена права", — онда је то тим одвратније и жалосније. 44 Такви браниоци црквених права боље да ћуте. Боље да }е и г. Д. Р. остао при оној својој изјави из 1897. кад је, огорчен и ополчен што није изабран те године за посланика, изјавом огласио игМ е! огМ, „да се повлачи са свим са црквено-народног автономног и у онште са нолитичко - јавног поља", 45 боље, велим, него што је, и сад „мушки се заузимајући за црквена права" рекао, да је Конзисторијална Система од 1782 донесена на предлог шадашњег администратора Мојсија Путника". По његовим појмовима постала, дакле, сасвим коректним и легалним путем и на* чином, те и данас важи као доказ, да је сасвим коректно и легално, дакле и дозвољено и право, да се цркви намећу реоорме и уредбе^ без њенога знања, иротив њезине воље, или дикгатом државне силе, или, с дозволом њезиних рачуна, и путем са бора за време седисваканције. Но одвратна је тврдња г. Д. Р ца и зато, што је на другом месту, исгипа пре 12. година, и сам написао: . .. треба знати да је овај судски поступак сачинио државни саветник Јосиф Ижденци а не да га је админнстратор Путник иоднео на иотврду као што се у уводу (Конзист. Системе) вели". 46 Славан ли је г. Д. Р! Ко ће као он! Као што се види из увода те Системе а још више из списа, који су милошћу „неких разумних разорних сила" 47 остала о том предмету у Карловачкој Митрополијској Архиви, нити је од администратора Мојсија Пугника, нити од митрополита Вићентија Јовановића Бидака тражен иредлог за донашање нове конзисторијалне уредбе. Не предлог, него „план" 4 *. Ново време број 45. ех 1897. Ново Време Бр. 48. ех 1897. п „Глас Истине" Бр. 21 ех 1888. Стр. 323 " Као што рече проФесор Милутин Јакшић у своме делу : „0 Вићентију Јовановићу" 'стр. 3.