Српски сион

Б р . 24.

„стиски

С10Н. в

С тр . 407.

стиркој башти да ваља да почпе свећеље мапастирске пркве и кад умукпу громко пуцање, забрујагае сва звопа и пред свога врховнога црквенога поглавара, који се сјаше у својој сјајпој, црвеној патријарашкој одори као оно јарко сунце јутроске на урапку, падоше ничице дванаест њих црноризаца са мапторосима и са панакамилавкама на глави, метанишући на молитву и просећи милостива архијерејска благослова: да отпочну велики и свети чин богослужеља а у обповљеној манастирској цркви Гргетешкој. (Срвшаће се.)

Одломци из учења о молитви познатог и уваженога великога молитвоелова о. Јована Кронштатекога. III. А јер ми од Бога добивамо оно, гаго молимо, па и више, то је наравно, да се код нас јавља потреба, да Му и благодаримо за безбројна доброчинства, Његова и сла.вимо Његова бескрајна савргаенства. Ма куд погледамо умним очима: унутра себе, на себе и око себе, свуда видим јаки повоц за благодарење и славословље Господа. Сва моћ срца мога, све видело очију мојих од Бога је; сва снага телесна и све, што служи за одржање телеснога живота, од Бога је; сва снага телесна и све, гато служи за одржање телеснога живота, од Бога је; свуда видим славу, једину славу Бога мога и ништа не видим чим би се могао похвалити као својим. Душу тако рећи нехотице склапа к славословљу и сам поглед на звездано небо, па још више се оно склапа к славословљу, кад гледајући на небеса и на звезде, што је Бог основао, преставиш себи нромисао Божји о људима, како Бог бескрајно љуби људе, брине се о њиховом вечном блаженству, не поштедивши ни Сина Свога Једнороднога за спасење наше и отпочинак наш у царству небесном. Није могуће не славити Бога, кад се сетиш, да си из ничега створен, да си од створења света одређен за вечно блаженство, са свим бадава, не по заслугама; кад помнслиш, каква ти се благодат даје од Бога за снасење целог живога твога, како ти се нрашта безбројна множина грехова и то не једном, не два пута, него небројно пута, колика ти се множина при-

родних дарова даје поћевгаи од здравља тела, па до сгрује вачдуха до капље воде. И нехотице мораш славиги, кад са удивљењем ногледаш на бескрајну разноликост створенога на земљи, у иарству животиња, у царству биља и минерала. Како је мудра уредба у свему — у великом и малом! Нехотице славиш и говорига: чудна дела твоја Господе, све си премудрошћу створио! Слава ти Господе, који си све створио! У опште „ти си биће пало добровољно и и искварено грехом: ето где ти је најјача побуда за молитву! Ти примаш сваки дан највеће милости од Бога: его гдетије најјача побуда за благодарност Богу! Ти сваки дан гледаш дела свемогућности, пр мудрости и милосрђа Божјег: ето где ти је побуда, да га сваки дан славиш!" „Сам Дух Свети научио је св. мужеве, као децу просту и невину, молити, благодарити и славити Бога истпм молитвача, које нам у уста меће црква." „Јер за шго ћемо се молити, као што треба, не знамо, него сам дух заступа нас уздисањем неисказаним" (Римљ. 8. 26.) „Како је неизмерно велика част по човечанство, кад може отварати уста своја иред Бјгом. ступати с њим у разговор, молита Га за своје нужде, благодарити Му за доброчинства и славити Га због неисказ&не красоте Његове и бити уверен, да је та жртва угодна Богу, да се увек испуњавају најбоље духовне молбе, које се односе на спасење душе наших. Како је и у овом обзиру човек узвишен над свим живим створовима: Ни један створ није добио такове части, ма да имају свој језик, који изражује нужде природе њихове, јер је речено, да и „вранићи вичу к Господу" (ф. 146.). —користимо се том високом чашћу, да би заслужили код Господа још веће почасти — горњега звања!" „Но молитвом често називају оно, што никако није молитва? Дошао у цркву, поетојао, разгледао иконе, или пре људе, њихово лице и одећу, иа говори: „помолио сам се Богу;" мало постојао код куће пред иконом, клатао се главом, изговорио напамет научене речи без разума и осећаја: па каже: „помолио сам се Богу." ма да се мислима и срцем ни мало није молио, него је био ма где на другом месту, с другим лицима и стварима, а никако с Богом!"