Српски сион

Бр 26.

„СРПСКИ

сиое.«

О гр . 445.

је свагда осамљен. Он ни с киж не може делити мисли, језик му је свезан, и вечно ћутање печатом му сковало уста. Како мора да је тешко то ћутање вечпто, и с каквом муком ггодносе га ти људи! Та Јопасп су свагда заједно — на молитви, на раду - у радиоиицама, у нољу, у шуми. У великим групама извршују они наручени посао. По свршетку јутарње молитве неми монаси излазе из манастира и лаћају се посла. Вок о бок, руку о руку раде, с дана у дан, зими и лети, при тихом лепом дану или грозној бури, — при киши или јасном сунчаном сјају. Живе они заједно од јутра до мрака. Као браћа раде они на опћем послу, одушевљени једном истом мишљу, дишу једним истим ваздухом, живе у једној соби, једнаке им радостн и муке, и ипак ни један не зна другог, не зна његових мисли, осећаја. Унутрашњи живот сваког појединог монаха тајна је за остале. Ко зна, шта је довело свакога од тих вонаха гата га је приснлило да бежн из света у ово тихо пристаниште, камо недосижу бурни вали живота, а ћуте све буре? Ко зна, откуда су дошли и зашто граже овде мира, вечнога мира? Реч никада не отме се са уста траписте. Ма како да та унутрашњост вуче, да искаже своју радост или тугу, траписти је ћутати. Дивота природе, чудеса неба п земље усхите силно душу његову но траписта не може, Јер не сме, излити тога усхићења. Туга и мука раскида му срце — али излаза им нема. Само пред абатом и приором нарушава се обет ћутања. Ако траписта хоће да се разговори с другим монахом, мора молити дозволу у абата. Но дозвола аа то тако се ретко даје. да ју сада више и не ишту. И у животу и у смрти једпо је исго. И у гробу траписта остаје у истом оделу, кога није скидао делог живота. Наступа смртни час брата, пале сламу, и на њен пепео полажу умирућег, — такова је смртна посгеља траписте. Монах види крај пред очиа и умире у ћутању, као што је и живио. Сва се браћа скупљају око њега. — и сви ћуте и ћутке се моле. — Прођоше тешки часи агоније. Над мртвим исто тако ћутке моле се, а за тим га спуштају у земљу без гроба, с откривеним лицем и у оном оделу, које беше на њему за живота. Само малени бели крстићи означују место упокојења ћутмвих инока. У истини, још за живота смрт је за њи^ изгубила сав свој ужас. Само што су преступили праг ћутљивог манастира они су већ у гробу, а живот с његовим дражима и радостима — далеко је да леко... За живот они су умрли много много раније од последњег уздаха, онда већ, кад је последња реч слетила с њихових усана... („Внтс. губер. в:ћдои.") Рад. Гр.

Читаоцима „Зборника". Прелиставајући „рјечник" у „Зборнику", који је скоро угледао евијета, наиђох на ријеч гопзати , којој из непажње нијесам одредио тачнога значења. Гонзати значиће исто што и гснонбти или г « н з н 8 т и т. ј. Нћегап, зегуап ослободити се н. пр. злокм дмкола, и> плНјнема . Од гонезнбти има и вербалних супстаптив гонезнВтИ ебидшт. Глагол гопзаши чијења се но V. 1. т. ј. има презенат г о н зак>. Молим претплатнике и читаоце „Зборника" да у „рјечнику" исправе значење глагола гонзати и ово прибељеже. Карловци. Јов. Живановић. Нове књиге. Порвкло Сибињанин Јанка. Из Београдског „Кола" одштамиана историјска расправа Илариона Руварца. Београд Штампарија Петра Ђурћића. 1901. Стр. 12. Но овој расправи: не може се нити Ле се икад моЛи доказати, да је Сибињанин Јанко ио пореклу био Србин. Писац расправе слаже се са оним историчарима, који кажу,"да је Сибињаиии Јанко био нореклом Влах. Кижевни радови изабранога скопљанског митрополита Архимандрита Фирмилијана. Књига осма. Догматичко-морални део. Ор. Карловци, српска манастирска штамиарија 1901. Стр. 270. Цена 2 динара, 2 круне или 10 гроша. — Ово је низ чланака које је иисац написао и говора које је у разним приликама држао. Сваки је за себе иравилно заокружена целина, а сви скуиа су у такој свези да чине целину вишега реда, којој приличи истакнути назив. У књизи се овој, писцу својственим лаким стилом и разумљивим начином, говори: 0 бићу Бога, 0 вери у Бога, 0 души и њеној бесмртности, 0 вери и молитви, 0 откривељу, 0 (творењу света, 0 теоријама о васиони, 0 иореклу и јединству човечјега рода, 0 кривоклетству и 0 хришћанском моралу. Књига се да читати са насладом и од оних који до сад нису били посвећени у питања и теме које се у њој расирављају; а и спољашњи јој је облик за похвалу, стога се и нрепоручује. Бр. Е. К. 213. ех 1901. П о з и в. Овим се позива јереј Светозар Нехрони, администратор парохије у Кленовцу, протонрезвитерата вилићкога, који је самовољно своју парохију оставио и некуд непознато отишао, да се у року од 3 дана, по иубликовању овога позива у „Срп. Сиону", у своју иарохију поврати, иначе ће се нротив њега дисцинлинарно постуиати. Из сједнице Епарх. Конзисторије, држане У Плашком, 21 јунија 1901. Михаилгв