Српски сион

«'ТР. 444

ског новинарства, одредив, да се укину те „опомене." Руска штамиа је једнодушно а веома симпатично и радосно поздравила ову царску паредбу. Разне белешке. (Прелаз Унијата у Православље.) Као што јављају, Румуни Унијати у селу Сачалу, у Мармарошкој жупанији, пријавили су већ ире неколпко меседи румунском православном митрополиту у В. Сибину, да се желе вратити у Иравославље. Високопреосв. г. митрополит иослао им је у ту дел свештеника, и од то доба прешло је скоро цело то село у Православље, а почињу прелазити у Православље и унијати из околних села. (Буна перзијског свештенства против шаха. ГГерзијски шах, као што енглески листови јављају, силно је против себе подигао перзијско свештеиство. Муле агитују против њега најоиггријим начином, те у Техерану недавво се збила и доста онасна демонтрација. На главпом базару мула је држао говор против шаха, који за време боравка свога у „Франхистану" (Европп), изгубио је свако уважење Исламу и благочашћу, које карактерише сваког правоверног. У том су свакако криви саветници шахови, којн се свакојако старају да га одврате од праве вере. Електрисана тим речпма гомила слушалаца појурила је к арсеналу, да отуд узме оружје и побије све рђаве саветнике шахове. Једва је пошло чети војпика за руком да савлада побеснелу фанатизовану гомилу народа и убије мулу — подстрекатеља. Истрага је касније ноказала да у оргапнзацији тога устанка участвоваху и многи придворнн. Сви окривљенн позатворани су, а имање им конфисковано. Правп пак узрок незадовољства перзијског свештенства је у том, што се шах спрема да лпши свештенство огромних богастава, којим они владају. Богаство мусулманских коигрегацпја врло је велико, и благодарећи томе они држе народ тако рећи у ропству. У неком одношају ова борба шаха са мулама због имања, сећа нас на оно, што се баш сада догађа у Француској, где духовне конгрегације исто тако не желе се одрећи својих материјалних препмућстава, власти и богаства. — Веле, да је шах ипак намеран испунити планове својих рефорама. Он је тако задовољан својим последњим путовањем но Европи, да чак и књигу о томе пише. (V манастиру Траписта.) Међу дивним цветним њивама деиартамента Орни (у Француској) стоји осамљено невесело здање. Но спољашњем изгледу с многобројним прозорима на фасади рекао би човек е овде кини силан фабрички рад. Али висока зво-

Б р . 26.

нара над зградом казује, да становници тога дојш имају сасвим другу бригу, но што је отпмање за земаљским благом. Около у равници царује дубока тишина. Љу нрекида само нотмуло мучање крава што по њој мирно пасу, те мелапхолички звук далеких звоиа. То је царство транис/га, осамљена зграда — њихов је манастир. Ред траписта установљен је давно. У дванаестом столећу неки Арман Жан-ле — Бутиј де-Рансе, до шесдесетих година проводећи превесело живот као Паришкп жуир, ступи за тим у иостојећи тада ред цистерцитски, а иосле неког времена узе са собом 60 цистерцита, који се одликоваху најстрожијим животом, и основа абатство Иа Тгарре --- па отуда и назив траписте. На три правила оснива се сва зграда тога реда: онћи живот, опћи рад и обет вечпога ћутања. Сурово проводи живот траписта. Од 2 сата у јутру почиње радени дани. У то доба звони потмуло звоно. Браћа се дижу с постеље и тихо се журе у својим циметастпм и белим расама са капуцином у капелу. Ту се моле без речи, а за тим сваки монах иде на поверени му посао. Траписте су врло вредни раденицп. Потпуно изолираии од целога света, они све што год им је нужно за живот израђују сами. Нико од монаха нема одређеног иосла. Рад за монахе реда тог није само средство за онстанак, већ и средсгво дисциплине, вечно вежбање у тешкој вештини самоодречења. Траписта не бира послове, већ мора бити спреман на сваки. Абат заповеда, а монах ћутке извршује. Монах је данас копирао дивну књигу, а сутра га можеш наћи на млину, где меље зрно. Ујутру је читао свете оце, а у вече ради по врту или иде у шуму по дрва. Јело се даје само у опћој трпезарији. Сваки монах ту седа за свој властити столић. Комад хлеба, мало јабучног вина, чорба и воће — то је свејело траииста. Само болнима даје се по мало меса. У 7 сати у вече свршава се радени дан. Дугим редовима полазе монаси у опћу спаваоницу. Соба је велика и пуста. Ни једних врата нема, осим улазних. Тврди кревет, јастук набијеи сламом и груби покривачи... На њима се одмара траписта. Ва епавање одређено је 7 сати. Ни ноћу монах не сме скинути свога одела. У два сата ноћу ионово гудн потмуло звоно. Траписта устаје исто тако тихо и ћутљиво, — отпочиње опет нови тешки дан. На тај начин, Траписта никад иије сам, а ипак

„СРПСКИ ОИОН"