Српски сион

Б р. 26

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 439

Оригенов књижввни рад јесте врло опсежан и врло различит и односи се на различите пределе богословскога мишљења. Управо због тога се може потпуним правом назвати оцем хришћанске знано;ти и оснивачем богословја. Стари броје његове списе на хиљаде, али до нас је допро само мали део и тај није већим делом у изворном језику и првобитном саставу. Ови његови списи обрађују критику текста Св. Писма, говоре о начинима тумачења Св. Писма, неки се тиче апологетике и догматике. Знаменит му је рад и на омилијима црквеним и остао је сачуван приличан број од исгих. Пошто је сврха наше теме, да се позабави са том страном рада овога великог и ревносног хришћанског научењака, настојаћемо, да својој теми одговоримо проучаваЈући сачуване омилије његове и упоређујући их са оним, што је пре њега урађено на том пољу. (Наставиће св)

Освећење обновљенога храма еветитеља О, Николаја Манаетира Гргетега. Ш. Многи, који је био у друштву званица и гостију новн познаник архимандрита Илпријона Руварца, потајпо је стрепио од оне његове развикане бујне и жеетоке нарави, а на доглед ручку з оволике многе и одличне госте. Но ја који иознајем архимандрита Иларијона од свога детинства, који сам би > узаљ у најрадоснијим, најтужнијим па и у најтежим часовима живота његова — знам врло добро, да је то, што људи мисле да је у оцу Иларијону бујно и жестоко — све само привидно, да је то као оно када ведро небо о тихој летњој вечери загрми и почне да еева на сушу! Архимандрит Иларион је човек добра, нежна, млеменита срца, болећив и милостив као ретко ко — а мило му Ј 'е да кашто буде и ЈирПег 1опапз, јер зна, да га се нико у овоме грешном свету не боји него да свако воли. Што бијасмо ближе ручку, био је и архимандрит Иларијон све то ведрији и милији. Види му се по оном његовом високом, ведром челу, из опих доброћудних дубоких очију, које

се силе да буду строге али не могу, да ће данас из домаћинових уста потећи речи топле, миле, које ће својом духовитошћу све госте раздрагати, свечаио расположење свију учеспика ове светковине узвисити и утврдити. Било је равно 2 сата по нодне, кад откуцну оно звонце што виси крај врата манастирске трапезарије, а коЈ - е у сваком мапастиру неким гостима најлепше звони. Из веселога звука тога трапезаријског звопцета свако ти јаено изузима оно наше песпичко: „само зови — ево нас!" За тили час па се слегосмо нас стотинак л.уди у велику мапаетирску трапезарију, у којој ее столови нружили на покој, дуж оба дувара и у зачељу. У овако свечаним нриликама седа се за сто по старешинству. Овако одабрани гости знадоше и сами да заузму своЈ *а места, без да ее казало где ваља ко да седне. Седох у средину велике софре, према једном милом другу своме из дегинства, а на домак младим богословцима, који седоше со<1>ри у заставу. Мило ми беше погледати свечаној софри овој у прочеље. Ту сеђаше до Његове Светости натријарха Георгија лево Нестор српских књижевника Антоније Хаџић, заслужни председник „Матице Српске", с десна пак преосвештени епископ МигроФан. Два стара друга седе Ј 'едан спрам другога: Др. Ника Максимовић нотпретседник Саборскога Одбора, најстарији и паЈ *истраЈ 'ниЈ 'и борац за српску народноцрквену аутономију и Др. Лаза Костић, најстарији и највећи српски драмски песник међу данас живима срнским песницима. Уста свети патријарх Георгије да се са званицама и намерним гостима помоли Богу, да благослови „јастије и питије". што ће се дапас обилно изнети на ову свечану трпезу. Из јасних грла младих богословаца захори се онаЈ* дивни „Оченаш" по народноме напеву а иза њега заромори звучни глас, до мало час манастирскога ђакона а сада већ најмлађега јеромонаха, Никодима, који читаше молитву пре ручка, уз коју надовеза свети патријарх Свој архијерејски благослов. И настаде тутањ ђака, служитеља и