Српски сион

Б р . 27.

.СРПСКИ сион«.

У овом нашем данашљем добу, у којем силна и готово неодољива жудња за страсним уживаљима запљускује и зидине мирна самостана, од себе и својих уста откинути и заштедити од манастирских нрихода толике силне хиљаде новца; уложити их у овако леиу и узвишену цел, у украс овога храма Божјега, — то је могао да учини само калуђер велике душе! Тај ирави и велики калуђер наш јесте дугогодишњи настојатељ ове свете обитељи архимандрит Иларион — од кога је већа још само љегова смиреност и счромност! (Живо одобравање.) Овим чином прастао је архимандрит Иларион са братством својим уз најсвеглије иримере искрене побожности и родољубиве ревности у нашој славпој прошлости. Овим делом стао је он уз дне велике ноборпике, који су нодвизима својима обновили наше свете лавре: Сгуденицу, Манасију, Бисоке Дечаие и Ђурђеве Ступове и још многе друге славне наше задужбипе. Дела великих људи су најречитији учитељи потомству: јер дела та најјасније казују нотомству како ваља и оно да љуби род свој, да јкиви и ради за њега. Ово сјајио дело братства маиастира Гргетега, ова и овака красна обнова светога храма 0. Николаја, није само томе братству на дику, већ је опа на нодсгрек и свима нама, који љубимо своју свету цркву и народ свој. Овака дела ће, уз оие многе, велике и ејајне задужбине срнскога натријарха Георгија (Громко: Живео !) бити нотомсгву нашем најаснији доказ: да родољубље пе лежи на језику, него да се оно огледа у раду за нирод, за његов културни наиредак. Панретка тога нема нити га може бити без нитомости душе — а питомости те нема и не може је ни биги без ираве иобожности! (Узвици : Тако је!) Позивам Бас, госнодо моја, свеколике, који сте радосни учесници ове леие и узвишене свечаности данашље, да дигнете самном заједно чаше своје у здравље побожнога, ученога и родоЉубивога иастојатеља ове свете обители архимандрита Илариона и честитога братства његовога, са топлом жељом: да им Бог и дал,е ииспо-

шље Светога Духа, Духа нремудрости, Духа разума, Духа страха Божја, духа лепе слоге и братске љубави. Опи су овом дивном обновом храма светог Она Николаја створили себи вечну кућу овог света као и онога —- за сва времена прави тогштепШт егае регеппшз! Слава им ! Живели ! (Бурно одобравање и узвици: Живео архимандрит Руварац! Живело братство !) Речи ове, које су потекле из захвалнога, узбуђенога срца некадањега катихумепе натерале су архимандриту Илариону сузе на очи те је у радосноме заносу своме загрлио и пољубио свога некадаљега ученика. Док је кроз транезарију грмело свечано „Многаја љета", поустајасмо сви, који смо били млађи, те се усрдно купнусмо са архимандритом Иларионом, са намеспиком Јосифом и са осталом манастирском братијом. Иза здравице ове устаде архимандрит Илариоп, те је кратко али усрдно наздравио и жупанијској полигичкој власти у особи нрисутног јој представника котарскога предсто]ника иришкога. — Сриска нравославна црква је рече учени архимандрит — од постанка свога на до данас увек била лојална. Она се моли Богу за оне који су у власти и упућује на свакоме кораку све верне своје: да иошту.ју власти, јер је свака власт од Бога. Мило би му било, да су на ову светковину дошли и они, које је он тако радо и усрдно иозвао, а то је иресветли велики жупан и велеможни иоджунан сремски. Но они су извесно каковим другим неодклонивим службеним дужностима у доласку своме зар спречени били. Наздрављајући жуианијској области, коју предсгавља при овој светковини др. Никола МалешевиЛ котарски предстојник иришки, жели јој обилиа усаеха у управи ^авних послова нашега кићенога Срема. (Узвици: Живео велики жунан Јурковић!) Кад се стишало многолетство, којим је и ова домаћинова здравица пропраћена, диже се др. Никола МалешевиЛ котарски предстојник иришки те се захвали на здравици од прилике овим речима;