Српски сион

Б р . 27.

брао овај Саборски Одбор, отпусти га скорим с миром; јер је то жеља свију чланова Саборскога Одбора. После ове домаћинове захвалнице, устао је Стеван Васин ПоиовиЛ, управитељ Текелијина Завода и наздравио је настојатељу манастира архимандриту Илариону и манастирскоме братству, од прилике, овим речима: — Ваша Светости! Кад помислим и цремерим у духу своме: како је велико растојање између Ваше Светости, врховне ноглавице наше свете цркве и мене, млађега тутора Св. Духовскога храма у Збегу више Сентандреје — у оиом последњем и најмањем нашем сеоцету а на мртвој стражи нравославнога Српства, у милој нам домовини — а ја чисто стрепим и да узмем реч у овако великом и светлом збору, коме је па челу Баша Светост. Али и ја сам оснажен оним светим молитвама, којима се Ваша Светост са миллм свештепством својим иомолисте Богу за здравље и спасепије наше. И мене је ова дивпа свечаност данашња толико раздрагала, да морам да дадем одушке ономе, чиме ми је иравославно и српско срце моје данас нрепуно. Ваша Светости ! Поштовапа Госнодо ! Примих радоспо позив иречаснога архи мандрита Илариона и манастирскога братства: да дођем па ову ретку и дивну свечаност. Полетих амо са крајње границе нашега милога иравославнога народа прво већ и из оне велике благодарности нрема овој светој обитељи, у којој сам ја, за времеиа блажепе намети архимандрита Германа Ангелића год. 1865., као српски ђак опоравио порушепо здравље своје. Дођох амо још и из захвалности према своме некадањем миломе катихети, високопречастном госиодину архимандриту Илариону, од кога сам, за свога карловачкога ђаковања, иаучио љубити своју свету нравославиу цркву и бити јој ревпитељ свуда и на свакоме месту. Доведе ме амо још и жеља: да се и ја наслађавам у ономе узвишеиом духовном уживању, које ће осећати старешина и братство свете обитељи ове у ономе сретпоме часу, када виде и освећен обновљени свети храм свој,

око кога су се они са толиком бригом и љубави трудили. Оваку исту духовну сласт осећао сам пре неку годину и ја. скромни старатељ, светога храма Збешкога, онда, када сам тај храм, иомоћу добрих и милостивих људи — међу којима је Вапп Светост била први и највећи приложник — обновио, када је исти храм благословом и мог љубљенога архијереја и дијецезапа Лукијана освећен. Но ја дођох још и с тога амо: да се радосно поклоиим овде делу далеко већем и славнијем, делу управо јединственом, коме нема равна у аналима манастира фругакоторских! Дело ово овако дивно — обновлење храма Светога Оца Николаја и куће гргетешке — нису произвели српски великаши, нити пак какови богати и дарежЛ ј ИВи ктитори ни приложници. Дело ово нроизвели су скромни Фрушкогорски јеромонаси а на челу им је њихов вредпи и честити старешина архимандрит Иларион Руварац! (Громовито : Живео !) Заиста мало има у нас људи који су као што је архимандрит Иларион Руварац. — Њему је нобожност најјача нотреба његове смирене душе. Њему је жудња за истииама науке највиша тежња његова бистра ума. Њему је поштено и савесно руковање са повереним му народно-црквеним добром чајсветија дужност његова лена нозива. У Њему је братска љубав и заиста примерна слога са манастирским братством његовим једиео уживање брижнога старешине. Њему је скроман, тих и истрајан рад а све у славу Божију и па утеху милога српскога парода пајузвишепија цел његовога калуђерскога живота. Ето само таки човек могао је овако огромио, тешко и дивпо дело смислити: могао је за њега и себе и своје братство у сваком уживању прегорети те за њега све шго је у овој кући годинама иретекло брижЛ ј Иво сачувати и уштедиги. — Само таки човек могао је свим жаром своје побожне душе, свом снагом свога узвишепога духа и свом љубави својега родољубивога срца око извађања оваког сјајнога дела, дању ноћу, неуморно настојавати и дело ово ево сретно и довршити! (Вурно одобраваље.)