Српски сион

— опазио сам гомилу мање и веће деце где пари очи пиљећи у оне шећерлеме што су их румене и беле, жуте и црне, са орасима и с бадемима рашириле алваџије по својим сандучадима. Сетих се онога радоснога и славнога дана, када је свечано положен темељ новој дивној цркви у Старом Бечеју, коју је зидао мој отац као бечејски кнез и нрви црквени тутор, на оном брежуљку на великој пијаци. Ја сам се том приликом облачио у чираке. Да деца запамте тај догађај, вукао нас је тутор Куљанчић за уши и црквењак Бели Чика чунао нас је за косе — иресела нам је слава јер је дошло и до плача. И ја сам зажелео да сва деца запамте данашње освећење обновљене цркве гргетешке, купио сам за неколико круна алве и шећера па сам их подедио деци. Кад је нагло сунце на заранке опростила се Његова Светост, преузвишени господин патријарх Георгије са домаћима и свима гостима — и сео је уз бурне усклике „живео" — на своја сјајна кочија, позвав др. Нику Максимовића, да га отпрати до Карловаца. Кад сам се пред вече враћао са ове сјајне свечаности у Карловце и стигао н I Бапстол — јурили су тешки сури облаци из Баната и Бачке у Срем севале су муње, пуцали су громови. Тако је натуштено и небо нашега црквенога живота и по њему сева бледа завист, тутњи немоћна иакост. Онај дивни возглас наш: Возлквитх дрВга, да едино/имс/т<их испок'кл1к1 : Оца и Оинл и скатдго ТроицВ единос8 ||Ји8к> и неразд-клкбк* одјекује као онај глас у пустињи, — кога неће нико да чује. Благо нама у сто добрих часа кад би хтели да га чујемо и разумемо! У Збегу, о Петрову-дне 1901. Чика-Стева Б. ПопсвиБ.

Дописи. Са славе манастира Грабовца. Многи су у епархији Будимској у жељи, да виде своју духовну поглавицу, изумрли; колико је тек оних који архијерејског св. богослужења видело није? Али од како је Промислом Бо-

жјим на узвишени архијерејски иресто постављен високопреосвећени господин Епископ Лукијап за кратко време учинио је много више него блажене намети претходници Његови; он је походио скоро свако место своје малобројне епархије. Још нам је и данас у живој памети оно одушевљење, са којим га народ сусреташе, приликом каноничне визитације у протопопијатима Мохачком, кад је народ са највећим одушевљењем скоро из места у место дочекивао и испраћао давна жељеног и милог госта, свако место па чак и оно што једва преко сто православних душа броји, нехтеде заостати од већих општина, а да не дочека достојно љубљену духовну поглавицу своју. Да ово одушевљење престати неће, крепи нас у нади рад, какав развија впреосв. г. епископ Лукијан , међу нами расутима у малобројној епархији Будим^кој. Данас се не бојимо ни за се, ни за подмладак свој као ш т о се бојати морадосмо; ми се јаки осећамо, да издржимо сваки нападај и одбијемо сваку навалу, кад је посред нас наш владика Лукијан! Српски народ приљубиће јаче свету веру своју, оживиће у њему нада на лепшу будућност, захватиће у њему чврста корена хришћанска љубав, ко.ја душманина пријатељем, неиоштена поштеним, небојигу богобојазљивим чини. Оа коликим одушевљењем дочекује свога владику Лукијана верно одана му паства, видело се и приликом „славе" манастира Грабовца, коју је благоизволео својом високом иосетом на дан св апостола Иетра и Павла удостојити. У очи самог иразника у скромно украшеној св. обитељи Грабовачкој, слегао се силан народ — коме није сметало ружно време да дочека високопреосвећеног епискоиа. Глас звона манастирских већ се разлегао по красној долини, а пуцњава прангија са брега манастирска одјекивала је, поздрављајући високог госта, а разглашујући брду и долу, шумици и њиви добра манастирског радост вегшку, да их благосиља светом десницом свети владика. На прагу манастирском дочекао је високог госта, вредни настојатељ Грабовачки игуман Адријан и поздравио кратким и језгровитим говором, на који је високопреосвећени урођеном му нријатношћу одговорио; да са радошћу