Српски сион

бр. 21

Св. 0. Николаја у манастиру Гргетегу. Ко је за славу — добро је дошао и Богу и људима. Био је од јутроске дан недељни, време кишовито, а красна хладовина, те је лако било и пешаку притегнути танке оианке таљигашу онремити лаке таљиге и господару сести на господске кочије, те превалити брдо и до и стигнути за времена у манастир Гргетег. Наши народни посластичари: колачари, лицедери, алваџије и бозаџије су биле ирве на месту. Н>има је ваљало зарана нропети своје беле чадоре, наместити разну робу, наређати воштанице, да је све спремно кад дође народ на молитву. Иза њихових шаторја пропео је био и ^едан подузетаи крчмар своју шатру, да крчми хладно ниво — јер тога не носи Сремац у чутури а „Мама" ће испећи и коју „крменадлу" док „Б&ба" изврти оно јареће и јагњеће нечење на раЈКњу. Да не ће, само док пређе служба Божја, ни егедаши ни тамбураши седети узалуд — разуме се по себи и свуда, где год има младог света. Мени, који сам се родио у веселој Бачкој а одрастао у кићеноме Срему, потреба је душе моје, да се но кашто откинем из овога великог и светлога престолнога града у којем живим, па да зађем опет у оне наше крајеве, који су мени толико мили и драги, да ја не знам за себе ни већег ни леншег уживања него зароиути мало у свој мили род, кад је где наокуну на каковом састанку или на збору. Давно је минуло доба, кад сам и сам ишао понекад по манастирским славама. Данас су и те славе друкчије но што су биле оне пре четрдесет година, које ја иамтим. Свет се мења, па се друкчије и весели и забавља. Не иомињем ово да приговарам, али мило ми је да иоменем како је негда било по тим нашим манастирским славама. Гледам овај ситнеж од егедуша и тамбураша, што је мало више но пгго подноси сриски образ — поцрнео од сунца па се сећам старог српског гуслара Томе из Сланкамена. Како је то био леп старац! Борно му чело високо кано мраморна плоча, на коју је изрезапа славпа српска про

шлост. Гусле му роморе кано талас Млаве и Мораве, када се ваља преко српскога стења и камења. Глас му је јасаи и звони, кано оио велико звоно на саборној цркви, које звони парусију. Што он гуди,*$уди нам читав свет у груди Што он несмом збори, то стара слава нама из несме говори. Што саМ пекада као дете слушао наших јуначких песама од сгарога гуслара Томе из Слапкамена, те су ми остале у души и пратиће ме и до гроба мога. Данас је то о цашим славама друкчије. Нема ту ни помена више о оиој нашој славној прошлости — све се то врзе око ове наше јадне садашњоеги^ око њезиних страсних жудња, око њезиних лакомих жеља и пустих уживања. Алн се то види и но данашњој раскошној женској ношњи и но несгашној песми и по раскалашној игри, ао усукшом стасу данашњих момака, ио узаним гугнчијим прсима данашњих девојака, по збабаним лнцима младих жепа а сухим грудима магера, по бледим и увелим обрашћићима наше деце. Сећам се из свога детињства оних омалених али коштуњавих наших нланинаца са плећима широким као наћве, од којих руке отпадају као пуни јасгуци, оних момака чилих, крупних и пуних као јабука; оних девојака витих а једрих као кремен; оних младих жена и матера са грудима као чутуре а струковима као бобов сноп; оне красне наше деце здраве као од брега одваљене. Нема тога више ни за лек — у овом данашњем нарашгају који мало једе, много није а лепо се носи. Према овоме што рекох не тражите да вам опширно описујем како се овај наш сеоски, већином ратарски свет забављао и веселио цело по подне на овој манастирској слави или боље рећи светковипи. Јело се, пило се, играло се, певало се на ономе пропланку између манастира и шуме. Сгарији су учинили своје подворење манастирској братији те су својски и усрдно угошћени по ћелијама и у великој транезарији носле свечанога ручка. Кад сам пред вече изишао из манастира да се нагледам овога веселога света