Српски сион

Б Р. 33

„ОРИСКИ сион.

Стр. 563

стручна, и баца многе огранке погибељи, из којих се зло на широко развија и на далеко распростире, док се настојаљем лечничким не заустави. Ради тога онај, који се лечничком по духу вештином занима, мора најпре да разабере, какво је расположење грешника, и да развиди, да ли он пригиње здрављу, или напротив, привлачи својим поступањем на себе болест, и на који начин он међутим проводи свој живот; пак ако се лечнику не противи, и исцељује душевну рану прилагањем наређених лекова, ваља тада према заслугама учинити га и деоником милости. Јер код Бога и код онога, који је примио пастирску службу, све се старање мора састојати у томе, да се поврати изгубљена овца и да се лек пружи оној која је змијом рањена, те да не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распуштени и нерасудни живот, него он мора да сваким начином, или среством оштрих и стежућих. или пак среством блажијих и лакпшх лекова, запречи страдање и иостара се, да рана зарасте, узимајући при томе у обзир плодове кајања, и мудро напућујући човека, који је небеском просвећењу позван. 11 ми зато треба да знадемо и једно и друго и оно што највиши закон зановеда и оно што је за обичај везано; а у погледу оних, који не признају узвишеност кајања, има се следити преданој установи, као што нас Свети Василије учи". (прав. 102). Уз ова општа правила која је Црква за духовнике проиисала, постоје још и друга, посебна правила, која ћемо сада овде изложити. Садржина тих правила је следећа; 1.) Они, којих су греси мали и учињени нехотице и у незнаљу, или којих су греси тешки, али су се искрено покајали и почели се поправљати, нека се разреше од грехова и сматрају за достојне, да приступе светоме причешћу. 2) Они, који су у великим гресима огрезли, и код којих су се греси у души укоренили, те им је и покајање сумњиво, да се не разреше ради већег страха и ревности у настојаваљу да се поправе и у истини. покају; а ако их и разрешимо, ваља их ипак на неко време задржати од светих тајана и после тога их често испитивати, да ли се помоћ у Божје благодати противе својим грешним навикама и да ли се старају да се од греха ослободе. Напослетку 8) они, којих су и греси тешки и

којих је покаЈање лицемерно, као неизлечиви болесници, да се не разреше, већ их ваља плашити страшним судом Божјим и говорити им, да ако се искрено не покају, не само да ће одлучени бити од светих тајана, већ по суду духовном да ће искључени бити из заједнице црквене. 7 Ако се грешник налази у таковим тешким гресима, да га духовник није у стању да реши, у том случају се мора обратити на епархијског архијереја и — без да му достави име грешника, —• молити за савет у односном случају. Најстрожије је забрањено духовнику, после исповеди у датом случају, н. пр. ако се завади са својом паством, пока.јницима оне грехе које су на исповеди признали и тиме чинити на них притисак За такав преступ се у Русији свештеник лишава чина. 8 У опште духовници су дужни општити са евојим духовним стадом кротко и са пуно љубави. Исто је тако најстрожије забрањено саопштити страној особи исповед којег покојника, .јер исповед, као ствар савести и као тајанствено дело по својој суштини не може подлежати људском суду, већ само и једино суду праведнога и милостивога Бога. Све оно што се на исповеди разреши, има се на веки заборавити и сматрати, као да ни постојало није; а еве оно, шго није разрешено, терети савест покајникову. Свачија је савест неприкосновена светиња и тајна, коју само Бог може видети и над њом суд произносити. По црквеним правилима, сваки духовник, који би на јавност изнео грехе. што их је чуо на исповеди, има се одлучити од свештенослужења. 9 Картагенски је сабор донео следеће правило за такове случајеве: „Кад епископ каже, да му је неко на само свој преступ исноведио, а тај неће да то нризна, такав енископ нека не прима, да му је увреда тиме нанесена. што се њему једноме не ће да верује, пак ни онда кад наведе, да због смућења своје савести ре ће да општи са, оним, који пориче свој преступ, док одлученога не прими у општење свој епископ, остали епископи не смеју са таквим епископом општити, јер ће тим епископ други нут добро пазити да не искаже противу кога нешто, чега пред другима није кадар да доказима потврди" (прав. 132. и 133). 7 в. Ењига о дужностима ирезвитера. 8 в. Дуу.ов. регламент сг. 9. и 10. 9 Дух. регл. ст. 12.