Српски сион

С тр . 576.

„СРПСКВ сион.«

Б р . 34.

љено исповедати и причегаћивати онакве преступнике који су осуђени на смрт. 3 Сем тога захтевају и правила а и побожан обичај, да сваки човек очисти своју савест исповеђу, приликом важних случајева и догађа;а у животу, као н. пр. приступању у свегатени чин (I. всел. 2. 9. и др.), приликом ступања у бракит. д. Правила црквена строго забрањују покајницима, остављати свога духовника те одлазити на исиовед другоме, ма из којег разлога, а особито тада, када их је пређашњи духовник одлучио од светога причегаћа. У таком случају наређују правила црквена, да се над дотичним продужи еиитимија из разлога, гато се иутем иреваре хтео ослободити од пређагање епитимије (Апост. прав. 12, 13, 32. I. вас. саб. прав. 3). С тајном покајања стоје у тесној вези епитимије, које се дају греганицима из два разлота. У првом реду оне имају карактер духовне казне с намером, да се греганик поправи; у другоме пак реду сматрају се за лек духовни, који служи на то, да се излече дугаевне ране, т.ј. да се искорене из дугае грегане навике, те да се засаде у њу клице добродетељног живота. У прву врсту спадају најтеже епитимије, као: кад некога одлуче од светих тајана и опгатења с вернима, те му услед тога забране улаз у храм Бож.ји; у другу врсту спадају лакгае епитимије које се састоје у томе, да се греганик побуђује на вргаење каквих добрих дела, која су у противности са злим и рђавим му наклоностима на грех; такве су еиитимије: противу неуздржања — намерно пооштрени пост, противу себичности и среброљубља — делење милостиње, противу слабе вере или непобсжности — жива и усрдна молитва и. т. 4 Епитимије — као духовне казне, — опредељене су већ у правилима старих сабора и св. отаца, и оне су у њима — према потреби — примењене на разне степене грехова. Тако се на пример одлучење од светих тајана, као најглавнија епитимија, може протегнути од две године (за превару) па све до двадесет година (за намерно убиство) (Васил.^ Вел. 56. 61). Но међутим како сабори тако исто и св. оци не прогласише нроиисе дотичвих нравила за 8 Сабор аатрнјараха 1667. гл. 3. 4 Праиосл. исаоведање 1. пит. 113. — Књига о дуасноСтима арезвитера-

безусловне, већ вазда налагаху црквеним пастирима, да обраћају пажњу своју на рћзне степене греха, као и на прилике и околности у којима је учињен који грек, сем тога да узимају у обзир дугаевно расположење греганика. као и њихов живот пре и после учињеног греха. Према томе цозвољавају и сабори и св. оци, да се прописи епитимије могу скратити, да им се строгост може умекгаати, па и сама врста епитимије изменути, погато се узму у достојно призрење наведене олакгаавајуће сколности. Правило 12. првог васељенског сабора нам говори овако: „Код свију тих (ко.ји се кају) треба испитати расположивост и начин кајања. И ирема томе, они између такових, који са страхом и сузама, устрпљењем и цобрим делима показују и то не спољашњошћу, него стварно да се обраћају, такови, пошто изврше време у слушању, могу одмах бити примљени у заједницу молитава; при чему епископу је слободно, да јога човекољубивије са њима поступа." А св. Василије велики овако говори: „Ма ко то био између оних, који су у грехе пали, погато се исповеди, постане ревностан у поправљаљу: то онај који је примио од човекољубља Бож.јег власт да разрегаава и свезује, не ће бити достојан осуде, кад видећи веома усрдну исповед онога који је згрешио, постане милостивији и скрати епитимију." (прав. 74). Ове мисли изложили су нам свети оци у следећим посебним правилима: 1.) При лечењу духовних немоћи, у сваком случају треба обратити пажњу на енергију добре воље и доброга расположења, којима располаже онај који се каје, а никако се не треба освртати на време (то јест на трајање епитимије), јер вазда је главно кајање због учињеног греха као и одлучна воља, да се и грех по ново не упадне. Св. Грггорије Ниски говори овако: „При свакој врсти преступа нре свега треба, узимати у обзир, какво је расположење онога који се лечи, нити се сме сматраги достатним за лечење време, (јер какво је лечење што од времена бива?), него настојање онога, који се кајањем лечи", (прав. 8), и даље исти св. отац говори: „Пошто се узме у обзир расположење онога који се каје, тако да, ако буде поуздано обраћење, није потреба строго се држати броја година, него и скративши исто, може се дотични упутити,