Српски сион

В р . 34.

Л СРПСКИ

сион. в

О®. 577.

да се Цркви поврати и да се причести" (прав. 5. и Вас. Вел. ирав, 84,). 2.) Не треба продужавањем епктимије бацати греишика у очајање, већ скраћивањем исте будити у њему ревност да се исправи. ("VI. Вас. 102). 3.) На оне ко.ји су равнодушни према учињеним гресима и који не показу.ју ни мало искреног кајања нити одлуке, да се поправе, ваља примењивати сву строст црквених правила и све дотле их не треба решити од епитимије, док се не наврши правишма прописано време ^ајања. Први васељенскн сабор поставља сљедеће правило: „Они, који равнодушно подносе (што су удаљени од заједнице молитава) и који држе, да је доста за њихово обраћење што у цркву долазе, такови нека изврше сво време (одређено им за кајање) и (прав. 12). Исто то потврђује и шести васељенски сабор говорећи : „Код Бога и код онога који је примио пастирску службу, све се старање мора састојати у томе, да се новрати изгубљена овца и да се лек иружи оној, која је змијом рањена, те да, не удари о стрмине очајања, нити да се одузда на распушхени и нерасудни живот, него он мора, да сваким начином, или средством оштрих и стежућих, или пак средством блажијих и лакших лекова, запречи страдање и постара се, да рана зарасте, узимајући при томе у обзир плодове кајања, и мудро напућујући човека, који је небеском иросвећењу позван. И ми зато треба да знадемо и једво и друго, и оно што највиши закон заповеда и оно што је за обичај везано; а у иогледу оних, који не признају узвишеност кајања има се сљедити преданој установи" (т. ј. потпуно вршити оно пгго наређују нравила) (прав. 102. в. Вас. вел. В). 4.) Сваки онај који добровољно признаје сво.је грехе и својевољно признаје да је заслужио казну, ваља да добије блажију епитимију; на против онај који нерадо нризнаје учињене грехе и који се извињује због учињених грехова заслужује много строжију казну (Григ. Ниски прав. 4. и 5). 5.) Кад се коме налаже епитимија, вазда се има у обзир узимати иол, узраст, 5 душеван 5 У чину исаов-Удан/л примећено је, да ое покајницима ј исиод 30 година може скратити време епитимије (одлучења од св. тајана) које је правилима црописано; а онима који су од 25 година и млађи можесејош и више скратити.

и телесан развитак као и спољашње околности друштвеног и приватног живота. Св. Василије Велики на пример прописује ово правило: „За жене, које су прељубу учиниле, пак су то саме исповедиле, побуђене осећајем скрушености, или се то на други какав начин дознало, оци наши наредише, да се јавно не проносе, да не будемо тиме узроком смрги њихове, те установише, да такве жене могу стојати заједно са вернима у цркви, само што се, не ће моћи причестити, док не испуне време покајања". (прав. 34). 6.) За тајне грехе наређује се и епитими.ја тајна, док међутим, сваки јавни грех има се јавно, иред целом Црквом казнити, да би се спречила саблазан. 7.) Ако онај, који се налази под еиитимијом падне у какву тешку болесг, у томе случају ваља га решити епитимије и причестити, уз обвезу, да ако оздрави, има извршити наложену му еиитимију у сваком погледу. Ово је опште правило свију сабора и отаца (I вас. 13, карт. 7., анкирски 6., Григ. ниски 2. 5). 8.) Како епитимија сама ио себи нема значење и снагу задовољштине правди Божјој за учињене грехе — јер се задовољштина та налази у великој жртви искупљења, коју је извршио Спаситељ наш на крсту, која задовољштина важи за нас према нашој вери у Искупитеља 6 — те се с тога епитимија сматра за душевни лек, или за начин којим се одучава душа од греха, усљед чега се и не сматра, да је епитимија неопходно потребна при исповеди. Према томе сваки, који се искрено каје и тврдо одлучи да ће се поправити, може се разрешити од грехова и без епитимије. Такође ослобођене могу биги од сваке епитимије и оне особе, које због душевне или телесне слабости, односно услед наших околности приватног и друштвеног живота не могу извршити епитимију. 7 Сем свега до сада реченога свештеник ваља да обрати пажњу своју и на следеће правило св. Јована Посника, 8 који у погледу скраћивања епитимије говори овако: „Ово што ми 6 Учење о давању вадовољштине правди Божјој за учињене грехе — у чему се, као што је познато, правосдавна Црква не сдаже с римском црквом — спада у област догматичког богословља, те се у њему у том погледу говори и о епитимији. ' в- Књпга о дужностима арезвитера, 8 Живео у шестом веку.