Српски сион

Отр. 596

»СРШЖИ с мон .

В р . 35

је такође одређена еиитимија, има му се пооштрити пређашља епитимија, према величини новога, преступа. 1 Гледе оних грешника, који се не ће да одуче од својих грехова, него их се чврсто нридржавају без обзира на савете и опомене св. цркве, и који се не илаше ни самог одлучења од светога причешћа, важе ова правила: „Ако се неки тешко одбијају од својих обичаја и радији су, да служе телесним насладама, него Господу, и не ће да управе свој живот по Јеванђелију, с таквима ми никаквог општега посла не можемо имати; а у ногледу народа непокорнога и супротнога ми смо научени слушати, да: Спасавајући спаси душу своју." „Ради тога не дајмо се навести, да заједно с таквима погинемо, него бојећи се тешкога суда и имајући пред очима страшни дан отплате Господње, гледајмо да не погинемо заједно са туђим гресима, На против ми им морамо и ноћу и дању, и јавно и на само сведочити о овоме; нити се њиховим опачинама дати ни под који начин завести, него особитим се начином молити, да их задобијемо и да их ослободимо од замке нечаетивога; не можемо ли ово, настојмо барем, да сачувамо душе наше од вечне осуде." (Вас. Вел. прав. 84. и 85). Из свега до сада реченога јасно је, да су епитимије од веома велике важности у религијозном животу. Али како су данашњим даном друштвене прилике иа и нриватне околности појединих Хришћана такве, да се правилима, иронисане епитимије у свој пуноћи својој не могу примењивати, пастири црквени не ће се ни мало огрешити о дух правила црквених гледе еиитимија, ако их према приликама буду прилагођавали. Начело ово ушло је и у законодавство руске цркве, 2 због чега ипак ни мало није насгупио застој у религијозном животу њезиних чланова, него се шта више, и поред њега она све то више приближава савршенству идеалног, хришћанског живота. Сем тога начело се ово не противи ни општим нримедбама старих васељенских сабора и св. отаца, који у погледу дугих епитимија говоре

1 в. Чит, испОв&дапЈа.

2 в. Устав консист. ст. '279. — Свпдо закоповг, т. XV. ст. 70. 77. кн. 1. разд. 1. ЉМ т. XIV. разд. 2. ст. 28. Духовн- Реглам. о пресвитерима ст. 14 Собр. зак. т. XVI. N1. 4009.

овако: „Треба зато да знадемо и оно што .је законом установ .Ђено (т. ј. сву строгост црквених правила) и шго је обичајем уведено (т. ј да се према околностима месга, времена и особа које се кају, могу скратиги и олакшати епитимије) (Вас. саб. VI. прав. 102. Вас. Вел. прав. 3). Према томе видимо, да иравила, дозвољавају, да се у обзир узима обичај, а сабори и св. оци ограничавају снагу оних правила која се односе на покајање. У остал »м дотична се нравила и нису никада прописивала безусловно, као законски прописи који се не могу измењивати, већ су често правила једних сабора и светих отаца измењивали други сабори и други оци. Тако је на пример св. Јован Постник у многоме ублажио строга иравила св. Васирија Великог и Григорија Ниског, За преступе, за које је св. ВасилиЈе прописивао одлучење од с.ветога причешћа на 10 —15 година, св. Јован Постник је смањио енитимију на 2—3 године, али свагда уз услов, да покајање мора бити срдачно и искрено. Исто тако обраћају на себе пажњу прописи о покајање епитими ји VI. и VII. васељенског сабора, која су у кажњавњу разних грехова и престтпа, много блажији од бличних прописа сабора првик векова. (Наставиће се).

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и просветног живота. У Митрополији Карловачкој. (Параотоси.) На нарастоеу који је држан у св. Николајевској саборној цркви Карловачкој цана 28. августа (10. сентембра) о. г. у спомен Њезнна Величанства иенрежаљене благоуиокојене царице и краљице Јелисавете , а дана 29. августа (11. септембра) у сномен благоупокојеног епискона Тешшварског Никанора ПоповиИа , началствовала је Његова Светост, нреузвишени господии патријарх Гсоргије. (Саборски Одбор.) Заказаиа седнаца Саборског Одбора за 4. (17.) септембар о. г. одгођена је на кратко време. (Школски Савет.) Као што смо јакили у своје време, Школски Савет је, у седници својој од 1 (14) августа о. г. за заменика школоког референта у епархији Темишварској и Вршачкој поставио досадањег