Српски сион
.ПРГИЖИ
сжон.»
Отр . 595
— с истом очинском љубављу еиромахе и богате; Оп се заиста о обојици с истом очинском љубављу и стара. Не — могао би може бити неко помислити — Бог се не стара о сиромашном као о богатом; кад би он то чинио, Он би их обасуо богаством и изобиљем, како би могли безбрижан и угодан живот нровађати. Почива ли ирава срећа на посједу земаљских добара? Може ли их човјек не имати, а при том ипак бити задовољан, несео и срећан? 0 зацјело, то може, Ако од посједа земалЈСКих добара не зависи ирава срећа човечија, оида сс љуто иреварио онај који је мислио, да кад иемамо земаљских добара, да је то доказ. да се Бог маше стара о сиромашним, него о богатима. Као што је Бог зацјело и сиромашног љубазни отац, тако ее ЈЈог зацјело стара о њему и недопушта му, да нома оног што је но ираву срећу неоиходно. Да, тако је то и пикако друкчије. Бог даје и најсиромапшијим различите доказе своје вјерие очинске бриге и обасииа, га с драгоцјеним доброчинствима и благословима. Бог је сиромашном као и богатом дао лијепо, вјештачки саздано тијело и разумну бесмртну душу. Сиромашном као и богатом Бог даје и одржаје живот. Бог је за сиромашног, као и за богатог украсио природу хиљадоструким, заношљивим ленотама и красотама. Колико сиромаху, толико и богату, Бог даје снаге, прилике и помоћна срества, како би постали добрим, добро чинили, и све бољим и бољим бивали. Ко учествује у благословима што их је Исус Христос на свијет донио, кога нросјећава тјеши, побољшава и усрећава божанска наука Исусова ? Само богате? Не, исто так.о као и сиромашне. И њима се у доба Исусово проповједало и љима ће се још и сада евангелије ироновједати. И њихова је домовина горе на иебу, у коју они улазе, ако су на земљи побожни и пуни врлина били. Био сиромах или боЈат Ђог сс о обојици иодједнако стара. Сиромашноме или богатоме, Бог обојици нодјсднако суди. Пред људима се с подједнаком ираведношћу не суде богати и сиромашнн, као што би на жалост требало да буде. ЈБуди чешће суде сиромашном строжије и суровијо, од богатог. Пред човјечанским судовима, богати, и ако је заслужио казну, често излази слободан, а побожни не ирима плаћу, која би му с потиупим нравом припадала. Хоће ли исто тако бити и догодити се пред судом Божјим? Не, заиста не. С истом ненартаичношћу и праведиошћу Бог суди сиро-
машним и богатим, ниским и високим. Код Бога не вриједи углед особе, него сваки, носио он на земљи драгоцјено одјело, или најиростије становао он у прекрасној палати или у сиромашној колиби, свак прима из руке праведног судије, што је заслужио и задужио, илаћу или казну, блаженство или песрећу. 0 томе нас увјерава Исус у својој познатој причи о богатом човјеку и убогом Лазару. Камо је дошао онај богаташ, који се за живота свога облачаше у нурпур и драгоијено одјело и све дане провађаше красно и у радости? С тога, што је на земљи ироводио раскошан, разуздан и порочан живот, дошао је, кад је умро, на мјесто патње. Камо је дошао убоги Лазар, који лежаше пред вратима богаташевим, и жељаше се наситити од мрва, што падаху са стола богаташевог? С тога, што је на земљи добар и иобожан био, дошао је, кад јс умро, и тамо горе у вјечна насеља блажсних. Како је Бог оним судио, тако он увијек суди, и тако ће увијек судити обима, сиромашним и богатим. Је ли сиромашан овдје на земљи исто тако побожан и пун врлипа, као и богат, он ће бити једном исто тако блажен. Је ли сиромах иобожнији и богатији врлинама, он ће заиста бити још срећнији од богатог. Ираведни судија небески не обзире се ни на богаство, ни на сиромаштво, него само на врлипу и норок, кад раздјел,ује плату и казиу, срећу и несрећу — Сиромаху или богату, Вог обојици иодједнако суди. (Свршиће се)
Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руског лревео и попунио: Ст. С, Илкић. (Наставак) . У сваком случају епитимија само тада има праву дену и снагу, када се човек одлучи од оногагреха, збогкојега је сгављен под епитимију. А ако не напушта грех, све да га и признаје и да се каје због тога што га је учинио, те врши енитимију и но приступа светим тајнама, грех му не може бити изглађен и енитимија му нема никакве снаго ни важности (Бас. Вел. ирав. 39). Ако онај, који се налази нод епитимијом, уздржавајући се неко време од греха, затим но ново падне у њега, дужан је исту епитимију из ноЕа започети. А ако у исто време падне још у какав други грех, за који