Српски сион

(Јгр. 590.

В р . В5.

И у том тек предмету и даље дотично уста- , новл^ена броја и обсега парохија, иротопрезвитерата и епархија, оснивања нових иукидања постојећих манастира. иште се од Синода мњеније, а у другом ком ни тога! Па и у тима стоји с тога Синод према сабору као неко консултативно тело. И то све може да буде, јер у истини бива, у цркви, која се једина. свега, саборна и апостолска зове. и којој се с тога епископски карактер не да одрећи, као што ни висока влада није га јој одрекла не једном приликом. Но при свем том, остаје још нешто, шго оскудјева, а да се раду сабора, односно тон даЕајућих, круна постави; преостаје још нешто нешто тишти, и од чега се преза. То су манастири; то добра митрополитска, то епископат; то висока влада, то прејасна круна. То су још једине препоне, које сметају. С тога и ваља добра манастирска у руке своје узети, исто тако и она митрополита; ваља епископат под суд свој ставити; ваља право рекурса на високу владу одсгранпти; ваља право наименовања Администратора Митроиолије 8ес1с уасап1е ирејасној круни ограничити, ил' сасвим одузети. И прво је већ покушано предложеном по сабору од г. 1879. уредбом о руковању с манастирским добрима, с другим, трећим и петим покушаће се предлози, који су по саборском одбору већ спремљени, и чекају саборске седнице; с четвртпм пак причекаће се угодније време. И тако се тиме још боље иосведочава она горе тврђена намјера. Све иод своју капу ставити, све од себе зависним учинити, и клир и народ. Но да ли је поред таког организма и системе, поред таког уредовања и постуиања, којим се још углед и достојанство вишег и нижег клира званично и лично посве уништава, и да ли ће клир тај, Митрополит сирјеч, Епископи и остало духовенство бити у стању да одговоре упливом својим у догађаје по позиву и заклетви својој највишим интенцијама Њег. Величества. и државним интересима, а уједно и да што год привређују и користи цркве и народа свога? Никако. Да ли по томе неће сустав такав штетан, дапаче и опасан бити и по цркву, и по државу, којих би дужност иначе била, као согкШш вше <Јиа поп за нромицање и достижење узајамних својих

; цјели, једна другу да у свему противу томе противних елемента брани, подпомаже? Свакојако. Године су већ минуле од како црква, односно Митрополпја ова сгој« под благодетном (?) сенком тих давно од извјестних изчекиваних установа. Године су протекле, од како органи ти дјелају на пољу црквеном, просветном и фундационалном у Митронолији без запреке. Па какав се резултат, какав ли плод опажа ? Еда ли је вјера у Бога ојачала? Еда ли је морал корена дубље захватио? Еда, ли се свесг и благостање грађаноко јаче развило? Еда ли су школе боље процветале? Еда ли су се фондови умножили? Куд се год око ио мирском том пољу пусти, нигди цвећа ни ковиља; свуда ниче, свуда расте, свуда цвета пелен горки. И то су све последице, које истичу из неправо схваћене аутономије, и на тој основаног начела, самоуправе пародпе у цркви. (СвршиЋе се)

Рационализам и Правоелавље. С руот-ог превео Драгутин Драгојевић свештеник. (Наставак.) Католиштво на Западу преставља противпост учењу протестантском, но и католицизам у своме основу јесге један од дрских покушаја, кога је пред лицем Цркве показао доцнији рационализам. Одел>ена црква усудила се је против ставити свој неосновани суд истини васел,енској, истини, која је тачно и јасно откривепа у Св. Писму, а такођер тачно и јасно опредељепа Црквом па васељенским саборимк У то време једап од петорице патријараха, једнако раван осталим но до тојанству и власти, изашао је својевољно из граница опредељепих васељенским канонима и покушао је приграбити власт над свом Црквом, власт, која једино принада глави Цркве Госноду нашем Исусу Христу. С друге стране католиштво је лрипомогло образовању рационализма измишљотинама и подвалама на корист папских нретензија и мерама, које не нриличе вери нрема противницима, н. нр. инквизицијом и томе слично. Велик је грех католицизма и у томе, пгго је спољашљи блесак рели-