Српски сион

С тр. 612.

„СРЦСЈШ СИОН."

Б р . 36.

љања; а испитивање за дуже времена кадро је на доста поуздани начин показати и владање и нарав свакога." (прав. 10). Истина у првим вековима наилазимо на неколико примера, да су веома младе личности ностављане за еписконе; тако н. пр. знамо за Тимотеја еиископа Ефеског, којега сам апостол Павао, који га је и рукоположио, назива младићем (I. Тим. 4, 12), исто тако у младости постадоше епископи и св. Григорије Неокесариски, св. Анатанасије Александриски 3 и други. Сам је апостол Павао писао Тимотеју: никтоже о кжости ткоеи да не радитх; т. ј. да младост поменутога еиископа никога није овлашћивала, да се не подвргава његовој власти. Но сви наведени примери су само изнимци од општих правила. који су се догађали у Цркви само у ванредним нриликама и на основу нарочитог позива, којега с неба добише одабране личности. Из тога разлога је и девети помесни сабор, (одржан у Цариграду 861. године) донео сљедеће правило: „Ако су до сада поједини из световњака и калуђера из нужде и бивали на брзо удостојени епископске части, и били су изврсни ио врлинама, и високо су своје дркве подигли, ицак не сматрајући никако ^ао закон цркве оно, што ретко бива, наређујемо, да у напред тога већ не буде; него онај, који има бити правилно рукоположен, мора прећи све степене свештенсгва, и на свакоме провести узакоњено време". (прав. 17). За остале степене клира, саборска правила ирописуји сљедеће године: за инођаконе да нису млафи од 20 година. за, ђаконисе 40, 4 а за чтеце и певце, по Валсаиону, прописује се 18 година. 5 У нашој овопреде3 Св. Игњатије Вогоносац у пооланидн својој управ• љеној на магиеаијане, назива епиекопа им Дамаса младићем, али им налаже да га поштују и да му се покоравају без обзира на године му. 4 VI. вао. 15. — IV. вае. 15. — УП. вас. 14. 5 в. Милаш : Правила правосл. Цркве. I. стр. 485. С обзиром на то што оу чтеди у омислу 14. правилаУП. васељенског сабора чланови клира извеене епархије, и што као такови ваља да су у потпуној каноничкој вавионости од надлелсног епархијског епископа, ваљало би укинути, канонима противан, понегде обичај; да се за чтеце нроизводе, као параде ради, деца из нижих и средњих школа, која се не мисле овештеноме чину посветити и која ће касније у животу може бити, са свештепим чином који на себи носе, са свим инкомпатибилан начин живота изабрати и нроводити. Него би требало за чтеце производити само онакве младиће, за које се зна да имају

оној цркви за ђакона и презвитера — у смислу §. 36. деклараторије од 1779. године — захтева се да имају 25 година; у осталом у овом иогледу одлучује код нас црквена власт споразумно са државном, узимајући у обзир потребу Цркве. 6 За епископе се захтева код нас, да су навршили 30. годину живота. По старим правилима руске Цркве у погледу старости свештенослужитеља, важе односне одредбе канона, а за епископа се не сме постављати онај, који је млађи од 40 година. 7 У погледу физичких или спољашњих особина онога који се жели свештенству посветити, у хришћанској Цркви не иостоје онакви прописи, какви су постојали у старозаветној Цркви, по којима свештена лица нису смела имати никакву телесну ману или новређени део тела (Левит. 21, 16 и даље). Апостолска правила забрањују постављати за епископе такве особе, које усљед каквих телесних недостагака не би били у стању одправљати тбшке дужности епископске. Односна правила овако говоре у том погледу: „Глуви пак и слепи нека се не поставља за епископа, не што је оногањен, него да не буде сметње у црквеним пословима". (прав. 78). Али, говоре даље апостолска правила: „ако ко има покварено око, или је повре^ен у нози, а достојак је епискоиства, нека буде; јер телесна га мана не погани, него душевни порок" (прав. 77), Деси ли се пак, да ко у чину оглуви или ослепи, или га нападне друга каква телесна боља, такав по Валсамону може остати и на даље у чину и на истом стеиену на којем га је болест снашла, али му се не може поверити нова дужност или виши степен. 8 Овамо спадају и правила која забрањују рукополагати ушкопљенике, који су се својевољно ушкопили, док се међу тим они који су од других насилно ушкопљени, могу производитп на све степене свештенства па и на сам високи степен еписконства (ачост. пр. 21. 22. I. вас. 1). Бесомучни, епилентични и душевно болесни не озбиљну намеру посветити се свештеничкоме чину. Ови би се код надлржне духовне власти имали увести у именик клирика, те би ое нрема томе и над њима водио потребап каноиички надзор. 6 Милаш: Правила I. стр. 485. 7 в. црав. Владимирског сабора 1274. год. у Рус. достоиамнтноети ч. I. Чинђ ноставлешл енисконскаго у Акт. ексд. 1, N >0. 375. 8 в. Милаш Правила I. отр. 153. и 154.